„A moj vladika dolazi na njegovo mjesto. U Zagreb. Kako nas je patrijarh jučer dočekao. Da ne povjeruješ. A naš vladika dolazi na njegovo mjesto. Mitropolita za ZG i Sloveniju. To će nam štek biti“, zaključio je izvesni Danilović. Mora biti da je u pitanju neka čista, neiskvarena dušica. Ima svoga vladiku, za patrijarha veli da je „super čiko“, da je bio kod njega na liturgiji, da mu je „bilo lepo“, pa su onda još išli i na ručak, slikali se… Mora biti da je Danilović još jedan, kako bi to svjatjejši Porfirije rekao, „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom“. A isto važi i za njegovog kuma sa kojim se dopisuje: „Drago mi je, kume. Treba češće. Mene crkva smiri. Samo što sad previše griješim“, veli izvesni Petrović, Danilovićev kum.

Dobro de, čovek greši, možda i „previše“, ali ko smo mi da sudimo? Jer nije greh ono što se računa, već vera. Ne određuje čoveka pad, već to da li je ustao. Ne prlja čoveka ono što na usta (ili na nos) ulazi, već ono što izlazi. I nemojte očekivati od crkve da se ponaša kao kojekakvi „zemaljski sudovi“. Svi smo grešni. I pred Bogom ne postoje „mali“ i „veliki“ gresi, te kategorije samo sitne duše izmišljaju. Svejedno je da li je neko usred posta pojeo keks koji sadrži mleko u prahu, naredio da se strelja osam hiljada ljudi, orobio budžet ili malo „radio kurve i belo“. Bitno je da se on u dubini svoga srca… Pokajao? Pa dobro, ne baš. Bitno je da se on, rečima raba Božjega Petrovića, malo „smirio“ ili da makar Porfirije za njega može da kaže da je on „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje“. A Porfirije to za svakoga može da kaže. Odnosno, ne baš za svakoga, jer ima nekih dosadnih studenata koji hoće u crkvu posle radnog vremena, ima i nekih „nesmirenih“ teologa, ali to su nebitni likovi za ovu priču. I šta onda? Pa ništa. Crkva je utočište za svakoga za koga Porfirije može da kaže da je „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje“. Ili, rečima raba Božjega Danilovića, crkva je „štek“.

No, ima tu još nešto zanimljivo. Ali nije reč o tome, daleko bilo, da bi crkva u „ZG“ mogla biti štek u nekom smislu drugačijem od duhovnog utočišta, recimo, mesto gde bi se moglo „štekovati belo“ koje kumovi „rade“ čim ta roba pređe granicu mrske nam EU, odnosno nešto poput ambasade bogospasavane Republike Srbije u Portugaliji. Ne, nije reč o tome.

Reč je o tome da je svjatjejši Porfirije, po svemu sudeći, sasvim u skladu sa svojim visokim zvanjem, uspeo nemoguće. Naime, kao........

© Peščanik