Nije reč o liturgijskom jeziku crkve, gde je tekst svet, ali dozvoljava mnoge interpretacije, već o liturgijskom jeziku vlasti koja više nema snage i teži tome da značenje suzi i spreči svaku interpretaciju. Mnogi autori su o promenama jezika u totalitarnim vlastima i diktaturama iz različitih uglova istraživali upravo suženje i gubljenje značenja. Viktor Klamperer to slikovito opisuje kao davanje arsenika u malim dozama. Terminalnu dozu, potpuno gubljenje značenja vidimo u uzviku „Aco, Srbine!“ koji uistinu nema nikakvo značenje. Došli smo do faze u kojoj je argument sveden na refren…

Upravo zato, treba obratiti pažnju na one refrene u kojima diktator, i vučimediji koji ponavljaju njegov govor, po nekom podsvesnom porivu objašnjavaju sami sebe: to je sa jedne strane imanentna poetika diktature, a sa druge strane priznanje diktatora o sopstvenim motivima. Najizrazitiji primer je uporno ponavljanje izjave Aleksandra Tijanića o tome da se svako kreće u granicama sopstvene pokvarenosti.

Najraniji podatak koji se o toj izjavi može dobiti je rečenica koju je, navodno doslovno, zabeležio Marko Milačić u razgovoru s Tijanićem juna 2013, objavljenom u Nedeljniku, a prenetom u Kuriru 3. jula 2014: „Beba (Popović) je veoma inteligentan čovek i stepen........

© Peščanik