Dok slušamo njihove neodnegovane, nemodulirane, grube, poljsko-ulične glasove sa različitim fazama i oblicima nerazumljivosti, afatičnosti i mumljavosti, moramo zapravo biti zahvalni, jer nisu savršeno sintetizovani, još uvek ih razumemo i upravo po glasovima nepogrešivo prepoznajemo prostačko-kulovsku bandu koja drži politiku i medije. Vučimediji neguju najavljivanje kao sistematsko gutanje slova i slogova, imena, mesta, čitavih rečenica. To šalje poruku o tome da vesti ionako nisu važne – Pink konglomerat ih već uveliko zamenjuje automatskim portalima, koji prenose agencijske vesti – važno je šta govori vlast. Najavljivačima slede voditelji, opet s koca i konopca skupljeni uličari/uličarke koji imaju potpunu slobodu blebetanja, urlanja, uspijanja i pljuvanja; slede novinari, koji su u neposrednom kontaktu sa vladajućom kastom i služe postavljanju dogovorenih pitanja i sprečavanju retkih drugih novinara da postave pitanje – ako se oni propuste, tu je diktator da sikće na njih, a Goci da pošalje koju šaljivu poruku; konačno, tu su gosti u studiju, anal-litičari, čiji sastav sam već nekoliko puta opisala. Glasove vlasti prepoznajemo bez slika, što je – tvrdim – dobro.

Glas je naime najmanje istraživani i istovremeno najprisutniji sastavni element diktature i, uostalom, svake vlasti. Istraživanja se ponajviše posvećuju sadržaju i beskonačnim mogućnostima izraza, nivoa i sistema značenja, semiotici i semantici vlasti i ne manje načinima kako se ta značenja (zlo)upotrebljavaju. Sam glas istraživali su retki, pre svega Elijas Kaneti, koji je razvio antropologiju glasa – javnog glasa, i to okrenut upravo........

© Peščanik