„Ubi me prejaka reč“(Branko Miljković, „Epitaf“)

Diktator je konačno priznao da u njega, sa ciljem ubijanja, nije ispaljen metak, već metafora. Njegova izjava samo je parafraza Miljkovićevog slavnog stiha, često povezivanog sa njegovom životnom sudbinom, samoubistvom u Zagrebu 1961, u dvadeset sedmoj godini starosti. Ova neobična koincidencija izuzetak je u uobičajenim logoreičnim ispadima diktatora, i zato zaslužuje da se ispostavi poređenju i komparativnoj analizi. Ispad je utoliko zanimljiviji što demantuje izjave lika Brnabić samo koji sat ranije – u njima razlika između čina i metafore nije utvrđena – naprotiv.

Stih „Ubi me prejaka reč“ fascinira upravo zato što dopušta više slojeva tumačenja – poetsko, filozofsko, psihološko, pa čak i psihijatrijsko. Kod Branka Miljkovića reč nije samo sredstvo komunikacije. Ona je gotovo ontološka sila: reč stvara svet, otkriva istinu, ali može i da uništi onoga ko joj se potpuno preda. Miljković je bio pod snažnim uticajem simbolizma, naročito Stefana Malarmea, kao i predsokratovske ideje da je jezik povezan sa samim bićem stvari. „Prejaka reč“ zato može značiti istinu koju čovek ne može da podnese, pesničko nadahnuće koje sagoreva svog nosioca, apsolut koji prevazilazi ljudsku meru i jezik koji postaje moćniji od svog tvorca. U tom smislu, pesnik ne strada od spoljašnje sile, nego od sopstvene težnje ka apsolutnoj istini.

Iz psihološke perspektive, „prejaka reč“ može označavati sadržaj psihe koji je postao previše intenzivan za integraciju. Kod izrazito kreativnih ljudi česta pojava je da simboli dobijaju ogromnu emocionalnu snagu, da metafore prestaju da budu samo književni ukrasi i postaju egzistencijalna iskustva i da unutrašnji konflikti bivaju proživljeni gotovo fizički. Tada „reč“ može biti neka bolna spoznaja o sebi, osećanje krivice, ljubavni gubitak i čak egzistencijalna praznina. Psihološki čitano, stih bi mogao da znači: „Uništila me je istina koju sam sam izgovorio.“

Psihijatrija poznaje stanja u kojima reči i značenja dobijaju neobično pojačanu emocionalnu ili simboličku težinu, kao što su teške depresivne epizode, bipolarni poremećaj u maničnim ili mešovitim stanjima i određena psihotična iskustva. U takvim stanjima pojedinac može osećati da reči nose ogromnu sudbinsku poruku, da se simboli obraćaju direktno njemu, te da jezik........

© Peščanik