Ovaj tekst se tek posredno odnosi na istoimeni film Džonatana Glejzera, koji na tragu velikih filmskih ostvarenja pokušava da predstavi ono nepredstavivo – radikalno Zlo, konkretno u koncentracionom logoru Aušvic, uz čiju ogradu se skućio njegov komandant Rudolf Hes, zajedno sa svojom porodicom. Blizina idilične porodične atmosfere upravitelja logora bila je gotovo pravilo u sistemu nacističkih logora tokom Drugog svetskog rata. U svojim sećanjima na zatočeničke dane u Banjičkom logoru, Mitra Mitrović, revolucionarka i prva ministarka prosvete u istoriji Srbije, opisala je sličnu situaciju, s tim da su banjički logoraši u određenim situacijama čak mogli da vide kako teče „civilni“ život upravitelja logora. Dakle, ovaj tekst nema veze ni sa Banjičkim logorom i njegovom upravom, ali ima veze sa Ministarstvom prosvete Republike Srbije, koje je od obrazovnog sistema u zemlji, a posebno od Pete beogradske gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, pokušalo da napravi neku vrstu ogledne kazneno-popravne institucije zatvorenog tipa.

Nedavno se u javnosti pojavio jedan dokument koji precizno govori o stvarnosti unutar ovih institucija. Radi se o činovničkom dokumentu naprednjačke administracije, jednom od retkih koji je odštampan, zaveden i kao takav prosleđen ključnim učesnicima najavljenog događaja. Treba imati na umu da su ovakvi dokumenti zapravo retki, jer su sve prinudne naprednjačke uprave u institucijama obrazovanja i kulture, za poslednjih godinu i po dana, preuzele model funkcionisanja sa Andrićevog venca, a to znači bez arhiviranja poslovanja; ništa se ne šalje mejlom niti se naredbe izriču pismenim putem, već se sve obavlja isključivo usmeno, ako je moguće preko telefonskog lokala, posredovano preko zamenika i sekretara. Tako je izbegnuto praćenje tragova o donošenju........

© Peščanik