Samo bogovi mogu obećati, jer su besmrtni.I ljudi mogu obećati, jer je u obećanju nešto besmrtno.H. L. Borhes

Ne znam odakle se Božo Koprivica pojavio tog proleća 2002, tačno deset godina od kultnog Voleja i sluha, stigao je s prvim nagoveštajem pramaleća, njegovog godišnjeg doba, kada se usporava rastanak sa zimom i ubrzava hod u susret lipama, i lipanjskim gibnjima o kojima će i te kako biti govora na tribinama, pokrenutim tih dana u Narodnoj biblioteci Srbije. Izgledalo mi je tada kao da je stigao ravno iz književne legende.

Naravno, pojavio se u dugom crnom kaputu i beloj košulji s ruskom kragnom, besprekorno ulaštenih kožnih cipela sa odvezanim pertlama. Došao je u našu kancelariju gde je bila smeštena redakcija za kulturu; svetla i prostrana prostorija, sa nameštajem iz sedamdesetih godina, na sredini stočić i niske tapacirane fotelje za goste, na kojima su počeli da se smenjuju autori i autorke u novoj programskoj šemi, koju će današnji ministar kulture nazvati nesrpskom. Zapravo, u to vreme je NBS napravila kvantni skok – iz loše prošlosti u savremeno doba. I to treba reći, tadašnji direktor Sreten Ugričić, zajedno sa urednicom kulture Svetlanom Gavrilović, napravio je taj iskorak koji je otvorio javni prostor za ljude poput Bože Koprivice. U Vodiču kroz kulturne programe NBS 2002-2012, uprkos cenzuri koja je uvedena nakon Ugričićeve smene, zabeleženi su ipak neki podaci: Koprivica je govorio o Hristićevom Orestu, ali i o tome kako čitati esej, u jednom od najuspelijih književnih ciklusa (Kako čitati) koji je ova institucija organizovala nakon pada Miloševića. No ono što je on pružio biblioteci daleko je dragocenije od onoga čime mu je uzvratila NBS, i ne samo ona, već i sve ostale institucije – pozorišta, kulturni centri, ostale biblioteke, redakcije s kojima je sarađivao – računajući i klub Partizan, kojem je bio posvećen do kraja života.

Nikada Božo Koprivica nije napisao nijednu rečenicu o nekom književnom delu, a da ona nije bila prelomljena kroz unutrašnju fudbalsku prizmu, jer tamo gde je bila........

© Peščanik