Samo bogovi mogu obećati, jer su besmrtni.I ljudi mogu obećati, jer je u obećanju nešto besmrtno.H. L. Borhes

Ne znam odakle se Božo Koprivica pojavio tog proleća 2002, tačno deset godina od kultnog Voleja i sluha, stigao je s prvim nagoveštajem pramaleća, njegovog godišnjeg doba, kada se usporava rastanak sa zimom i ubrzava hod u susret lipama, i lipanjskim gibnjima o kojima će i te kako biti govora na tribinama, pokrenutim tih dana u Narodnoj biblioteci Srbije. Izgledalo mi je tada kao da je stigao ravno iz književne legende.

Naravno, pojavio se u dugom crnom kaputu i beloj košulji s ruskom kragnom, besprekorno ulaštenih kožnih cipela sa odvezanim pertlama. Došao je u našu kancelariju gde je bila smeštena redakcija za kulturu; svetla i prostrana prostorija, sa nameštajem iz sedamdesetih godina, na sredini stočić i niske tapacirane fotelje za goste, na kojima su počeli da se smenjuju autori i autorke u novoj programskoj šemi, koju će današnji ministar kulture nazvati nesrpskom. Zapravo, u to vreme je NBS napravila kvantni skok – iz loše prošlosti u savremeno doba. I to treba reći, tadašnji direktor Sreten Ugričić, zajedno sa urednicom kulture Svetlanom Gavrilović, napravio je taj iskorak koji je otvorio javni prostor za ljude poput Bože Koprivice. U Vodiču kroz kulturne programe NBS 2002-2012, uprkos cenzuri koja je uvedena nakon Ugričićeve smene, zabeleženi su ipak neki podaci: Koprivica je govorio o Hristićevom Orestu, ali i o tome kako čitati esej, u jednom od najuspelijih književnih ciklusa (Kako čitati) koji je ova institucija organizovala nakon pada Miloševića. No ono što je on pružio biblioteci daleko je dragocenije od onoga čime mu je uzvratila NBS, i ne samo ona, već i sve ostale institucije – pozorišta, kulturni centri, ostale biblioteke, redakcije s kojima je sarađivao – računajući i klub Partizan, kojem je bio posvećen do kraja života.

Nikada Božo Koprivica nije napisao nijednu rečenicu o nekom književnom delu, a da ona nije bila prelomljena kroz unutrašnju fudbalsku prizmu, jer tamo gde je bila njegova misao, neizostavno je odskakala i neka lopta, odnosno letela je visoko iznad glava čitalaca/posmatrača, i znalo se već, završiće pogotkom u rašlje protivničkog gola. Neke utakmice, odnosno knjige o kojima je pisao, nikada nisu okončane. Prekidali su ih stalni tajm-auti, odnosno fusnote, koje su postale konstitutivni element njegovih eseja, zapravo proze koja se sa godinama približavala lirici. Vrlo često, preoblikovane verze je maestro Koprivica plasirao u prozne tekstove i time dobijao neočekivana značenja što je postalo pravilo od knjige Samo bogovi mogu obećati (2010, 2014) do Luđak je vječno dijete (2015), i dalje, do Vježbanke Danilo Kiš (2019). Jedna od tih večnih utakmica koju nikada nije okončao, svakako je bilo tumačenje dela i ličnosti Danila Kiša. Večno ozaren esterhazijevskom Kišovom figurom, Koprivica nam je ostavio kao svoj lični testament nesvakidašnju interpretaciju jednog od najvažnijih jugoslovenskih pisaca prošlog veka. On ne samo da je razumevao intertekstualne veze Kišovog dela, već je ustanovio posebno literarno polje – reklo bi se – fudbalski teren značenja, na kojem jedna bravurozna misao, izražena lirski, s gorčinom iskustva, postaje dribling uma, čime je Korpivica bio trajno fasciniran. I tu jednu misao, taj jedan stih, tu faustovsku rečenicu, nikada nije prestao da traži, zalazeći pre svega u fusnote sopstvenih književnih istraživanja, do kojih je dolazio transformišući stihove Brodskog, Mandeljštama, Cvetajeve, Ahmatove, Adija.

Bile su to fusnote van svakog standarda, podignute sa dna stranice, uvezane u osnovnu liniju teksta koji bi tako počinjao da meandrira ili pravi lupinge, i kasnije se ponovo vraća u glavni tok. Kada bi postojala mogućnost rendgenskog snimka Koprivičinih eseja, verujem da bi se došlo do struktura sličnih antičkim ornamentima, od linije ka meandru, odnosno ka vrtlogu fusnote i potom do usamljene linije koja stremi uvis. U nekom trenutku, gledana na tom snimku (koji će AI jednog dana moći da fiksira ukoliko joj neko bude objasnio šta treba da traži u moru teksta), uočila bi se mediteranska linija mišljenja Bože Koprivice koja podseća na mit o Sizifu koji gura svoj kamen uzbrdo, duboko svestan neminovnog gubitka, da bi se uskoro vratio u podnožje planine, kuda se kamen fusnote otkotrljao. To je put razvoja Koprivičine misli u eseju o piscima, partizanskim herojima, glumcima, sestrama i majkama, vitkim Dubrovčankama koje su promenile godišnja doba njegove mladosti. Ovakvu autorsku poziciju u eseju, Koprivica je nazivao osećanjem stida, ponekad i gospodstvom, a esej porivom za pripovedanjem koje se nikada neće otisnuti u priču, odnosno u roman ili ep. Vratiće se uvek sebi, baš zahvaljujući vrtložnim fusnotama, za koje je umeo da kaže kako predstavljaju njegovu najtežu boljku. Onu od koje će umreti. Bolest fusnote.

Čini se da Smrti nije bilo teško da jednog takvog čoveka odgurne pred kraj još jednog uspona i strovali ga u ponor. No Božo Koprivica, iako zadivljen rubovima života, literature, pokazivao je mnogo veću vitalnost od onih koji su se predstavljali kao laki heroji kulturne i političke svakodnevice. Tapšači po ramenu. Bilo na sportskom ili književnom terenu. Koprivica se nikada nije dao pasjim sinovima, niti je pravio kompromise kojima bi poništio svoje uspone ka vrhovima, oličenim u Kišu, Kovaču, Maradoni, Puškašu ili nekom starom prijateljstvu. Njegova omiljena stilska figura bila je zeugma, u kojoj se jedna radnja uvek odnosila na Loptu, Pero i Smrt. Na tom, samo njemu znanom literarnom polju, uvek je trebalo predriblati Smrt, odložiti kraj, u međuvremenu dosegnuti retke trenutke smisla, susreta sa piscima koje je izuzetno cenio, udahnuti život još jednom, duboko, i osetiti do poslednjeg atoma šta znači biti danas i ovde. Napraviću stanku za jednu fusnotu: pozni je novembar 2015. Stigao sam u Podgoricu s Borkom Pavićević da bismo na sajmu knjiga predstavili Koprivičinu knjigu Luđak je vječno dijete. Kasnije, u Karveru, zapodenuo se razgovor o Kovaču, ili o Kišu, ili o Filipu Davidu, ili o Mirjani Miočinović (zar je moguće da su svi oni danas na drugoj obali Stiksa?), ili o svima njima zajedno. No u jednom času, Božo, već pomalo umoran od dugog dana, okrene se ka meni i pita me da li sam primetio jedan detalj o Glavurtiću, u prepisci između Kovača i Davida, sitnicu koja je njemu zapala za oko, jer je Miro Glavurtić bio mag u varanju Smrti. Naime, početkom devedesetih zamenio je svoj stan na Novom Beogradu za neki u Rovinju, da bi 1999, ta zgrada pretrpela oštećenja usled bombardovanja Kineske ambasade. Dok mi to govori, Božo ima izraz čoveka koji može jasno da vidi Glavurtićev naslućeni užas. To mogu retki, kaže mi, treba prepoznati znake koji nagoveštavaju dolazak strašnog.

U esejima Bože Koprivice, odložen je zauvek rastanak s Kišom i Jugoslavijom. Sačuvano je uverenje da se Partizan obnavlja kao feniks i da će ustati nakon svakog poraza, svakog pada, kao što je ovaj koji doživljava poslednjih dana, ne uspevajući ni da drugačije oda poslednju poštu svom književnom tvorcu – Boži Koprivici, osim kao jednoj od žrtava bombardovanja SRJ. Da su znali nešto o njemu, shvatili bi da on sebe nikada nije video kao žrtvu, već kao pobednika u viteškoj borbi. U sportskom fer-pleju. Koprivica je takođe imao dar da predoseti buduće izmicanje tla pod nogama. Zato je u svim borbama ostajao sam. Iako načelno obožavan na srbijanskoj sceni, cenjen u hrvatskim književnim krugovima, rado viđen na bosanskim tribinama, Koprivica je poslednjih godina mogao da radi još samo na pozorišnim projektima u Crnoj Gori. Tome je doprineo njegov kategorični stav, poetički i politički (što se ovde ne prašta!), izražen još u programskoj knjizi Volej i sluh, definisan jednostavno kao Da i Ne. Kao Crno ili Belo. Ili kao Crno-Belo. Ne bi me čudilo da su takva bila i vrata Koprivičine poslednje fusnote, koja je zatvorio za sobom ovog, poslednjeg njegovog proleća.

Peščanik.net, 28.03.2026.

Dragan Markovina – I Božo je mogao obećati

Dejan Ilić – Igrač iz bolje (izmišljene) prošlosti

Latest posts by Saša Ilić (see all)

Fusnota večnosti - 28/03/2026

Šta ostaje posle radikala - 21/03/2026

Hronika represije u kulturi - 14/03/2026

© Peščanik