Juče sam bio na kraćem putu. Prvo sam se lokalnim hajperlupom provozao kroz tunel koji je sagradila kompanija Boring. Onda sam preko ugrađenog neuronskog implantata pozvao potpuno autonomni Teslin robotaksi. Usput sam čitao poslednje vesti iz kolonije na Marsu.

Naravno, ništa od toga se nije dogodilo, jer ništa od navedenog ne postoji. Ne postoje funkcionalna hajperlup vozila. Kompanija Boring još nije napravila komercijalno upotrebljiv tunel. Tesla ima nekoliko – ne sasvim autonomnih – taksija u Ostinu. I to je to. (Dok Google uveliko nudi Waymo taksi vozila bez vozača u nekoliko većih gradova.) Kompanija Neuralink, navodno pionir u industriji moždanih implantata, obavila je testove na nekolicini pacijenata, i to je sve. I naravno, kolonija na Marsu ne postoji: let na Mars s ljudskom posadom još nije obavljen i mali su izgledi da će se to dogoditi u zamislivoj budućnosti.

U više navrata u protekloj deceniji Elon Musk je tvrdio da će sve te usluge biti komercijalno dostupne do 2025. godine, možda i ranije.

Istina, Musk je imao i poslovnih uspeha. Tesla je na vreme ušao u posao s električnim vozilima, a Starlink nudi kritično važne usluge koje ga čine profitabilnim.

Ali ta dostignuća nisu dovoljna da Muska učine najbogatijim čovekom na planeti. Istorijski gledano, njegovo bogatstvo uglavnom počiva na samoispunjavajućoj veri investitora ubeđenih u Muskovu genijalnost koji kupuju akcije svake kompanije pod njegovom kontrolom. Rast vrednosti koji otuda sledi dodatno učvršćuje Muskovu reputaciju poslovnog genija.

Postoji termin za preduzeća koja izgledaju uspešno zato što privlače nove investitore, a nove investitore privlače zato što izgledaju........

© Peščanik