Da je živ, Tolstoj bi svoju legendarnu konstataciju o porodicama komotno mogao da proširi u: Sve mafijaške porodice liče jedna na drugu, svaka poštena porodica je nesrećna na svoj način. Nekoj su deca emigrirala, nekoj su prebijana, nekoj su roditelji kinjeni zbog opozicionog mišljenja, nekoj i otpušteni. U nekoj se razboljevaju samo od udisanja, u drugoj je neko izdahnuo zbog nemara onih koji su plaćeni da zbrinjavaju. Neka porodica je nesrećna jer penzijama ne može da plati ništa osim komunalija, neka jer ni socijalnu pomoć ne može da dobije, osim kad se primaknu izbori. A neke još uvek ni ne znaju koliko su nesrećne jer onaj neki čika koji ih zabavlja na slavama zapravo seksualno zlostavlja njihovu decu (statistički, svaka treća devojčica i svaki peti dečak) pa im još samo fali ovo svakodnevno zlostavljanje preko režimskih medija.

Ako već nijedna institucija ne postavlja legitimno pitanje zašto imamo predsedničku kampanju za lokalne izbore i to u samo deset opština – a ne postavlja jer je, pod jedan, to pitanje postalo deplasirano još onomad kad su poslaničke grupe u skupštini prestale da koriste naziv stranke i prisvojile lično ime predsednika Srbije i, pod dva, jer pojavljivanjem u lokalnim izborima on poručuje da je čak i lokalna kasa u njegovim rukama i da iz nje neće dati ni dva cvonjka ako se ne ustoliče njegovi kandidati – možda mi treba da pitamo na koju to porodicu misli predsednik Srbije? Koja je to tačno „naša porodica“ u izbornom sloganu?

Pitam zato što smo svojim očima gledali kako se ostvario onaj nekadašnji „za našu decu“. Neka naša deca su mučki pendrečena, neka razbacivana sa hauba, neka predavana stenicama na staranje, neka hapšena iz obesti, izbacivana iz vrtića, pokošena hicima iz pištolja i puške. Ako je išta i rađeno za njih, nije bilo ni dobro ni dobronamerno. Zato mi se, ako ni zbog čega drugog, čini da ovaj put malo podozrivosti nije na odmet.

Uostalom, kako uopšte čovek postane član te privilegovane porodice iz slogana? Znamo da se u poštenu porodicu ne zove, u nju se ulazi – rođenjem, usvajanjem, ženidbom, udadbom. Za mafijašku porodicu treba pozivnica koja može mnogo da te košta. Moraćeš na strašnom mestu postojati – u uličnom šatoru, na primer, moraćeš da se baviš ljudskim resursima – da nekog pratiš na mrežama i po kafanama, da ponižavaš, prebijaš (preventivno i rekreativno). Moraćeš da lažeš i kradeš, da glumiš nevinašce za Oskara, a bude li sreće – cenu ulaznice ćeš plaćati samo intelektualnim radom ali u toksičnim uslovima TV studija. A neki ćete morati i da postanete plaćene ubice – da nas ubijate u pojam, da nam ubijate želju za životom, da nam ubijate svaku nadu da se ovo može promeniti i da smo zaslužili dostojanstven život.

Iako deluje da je mnogo zahtevnije biti član mafijaške porodice, ima to i svojih prednosti. Ne moraš da provodiš vreme sa svojom porodicom koja je, kako već rekoh, svaka nesrećna na svoj način. Mali problem može nastati ako poželiš da više ne budeš član porodice. Iz obične porodice se nekad iščlanjivalo tako što platiš mali oglas u Politici i u njemu napišeš da se ovim putem javno odričeš svog tog i tog i njegove dugove ne priznaješ. Sa mafijaškom porodicom to ne ide tako. Em ni lud ne smeš da je se javno odrekneš, em nema šanse da dugove ne priznaješ.

Peščanik.net, 23.03.2026.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Prošo voz, Karenjina - 23/03/2026

Ili pokajnik ili pokojnik - 16/03/2026

Leto kada mi je Olivera Marković bila tetka - 09/03/2026

© Peščanik