Sestra i ja smo zajedno pošle u prvi razred, ona srednje, ja njene bivše osnovne škole. Ja sam u novoj sredini bila prepoznata kao Verina sestra, ona u svojoj – kao sestričina Olivere Marković. To nije bila njena svesna laž već posledica nespretne šale. Umesto da na profesorkinu primedbu kako mnogo liči na čuvenu glumicu i pevačicu odgovori sa: hvala što ste najzad primetili jer se toliko trudim da ličim na nju i da kopiram njenu mimiku i gestikulaciju, Vera je samo zabacila kosu i, kroz Oliverin karakterističan smeh, rekla: kao da me je tetka rodila. I više nije bilo povlačenja, kad je videla da je profesorka ozbiljno shvatila, nije mogla da kaže: ma, zezam se, šta vam je.

Da sam rod rođeni sa tako velikom zvezdom saznala sam kad je sestrino društvo došlo na rođendansku žurku. Kako ti je tetka, pitao me je neko u jednom od retkih trenutaka pre izbacivanja iz sobe (porodična legenda kaže da su me izbacivali čas kroz vrata, čas kroz prozor ali sam ja istim putevima prodirala nazad). Koja, pitala sam jer sam ih imala dve, onu treću, u Australiji, ni ja nisam poznavala. Pa, Olivera Marković, rekao je taj neko. Ne sećam se šta sam odgovorila, možda da ne znam, što bi bila istina, možda sam i slagala pa prepričala neku vest iz novina, ali, u svakom slučaju, ako sam i bila klinka i dosadni uljez na žurci – nisam bila izdajica. A i laskalo mi je što misle da mi je Olivera Marković tetka.

Kada sam čula bljuvotine koje je Šešelj izgovorio ili, da upotrebim njegov rečnik – izasrao o njoj, bio mi je odvratan, ali, opet, kad on to pa nije. Njegovo pretvaranje da je u posedu poverljivih informacija iz tajnih službi je opštepoznato. Tako mu je i navodni „Laufer“ „javljao“ da će u Srbiji biti krvi do kolena (zbog čega je i pobegao u Hag, a Mira Marković u Rusiju) pa se ispostavilo da su mu to rekli kriminalci koji su pripremali atentat na premijera, što je, pravničkim rečnikom, okolnost na koju nikada nije ispitan, kao što ni Toma Nikolić nije propitan odakle mu ono „kažite Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“.

No, ni to nije ništa novo. Šešelj, Nikolić, Vučić su politički rodoslov koji je svoje bivstvovanje na političkoj sceni zasnovao na klevetanju ljudi, a takvo im je i političko potomstvo – nedovoljno pametni da bi bili perfidni, a očito i nedovoljno odvratni za najviše funkcije, obični denuncijanti koji političke oponente potkazuju javnosti na nivou reci ponjava / majka ti je dronjava i čiji humor dobacuje samo do reci lađa / u dupe te gađa.

Ali, to što misle da su nas nadmudrili je samo zato što normalni ljudi neće da se spuštaju na njihov nivo, međutim, problem je što, dok kukaju kako im se sprema giljotina, oni sladostrasno podmazuju konopac i honorarno rade kao dželati, a da smeju – organizovali bi i javna pogubljenja kao pogubljeni režim u Iranu. (Trivija: Šešelj se upisao u knjigu žalosti u iranskoj ambasadi, nadam se samo da tom prigodom nije nosio onu majicu sa Trampovim likom kao onomad kad se u njoj šepurio ulicama.)

Na pitanje novinara – Zorana Ostojića, nekadašnjeg direktora nekadašnjeg Studija B – da li ga je sramota što je to rekao o Oliveri Marković, Šešelj je odgovorio: a kako nju nije bilo sramota, što nije izvršila samoubistvo od sramote. Ponoviću, Šešelj je na pitanje da li ga je sramota, pitao zašto neko koga je on oklevetao nije izvršio samoubistvo?! Nažalost, pitati njega zašto on ne izvrši samoubistvo od sramote bi bilo retoričko pitanje. Svi znamo da za sramotu ne mari.

Izgleda da smo, što reče Marks u Jedanaestoj tezi o Fojerbahu, dosta samo tumačili ovaj svet, vreme je da ga menjamo.

Peščanik.net, 09.03.2026.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Leto kada mi je Olivera Marković bila tetka - 09/03/2026

Da je Pera otišao pravo u policiju - 02/03/2026

Korono, ti li si? - 23/02/2026

© Peščanik