Poslednje subote u januaru, usred bela dana, stotine ljudi su došle na rejv organizovan na obali zaleđenog Dnjepra. Pod visokim podnevnim suncem svet je bio beo: veliki stambeni blokovi koji obrubljuju obalu, šetalište s kog nije uklonjen sneg i ravno, snegom pokriveno ledeno prostranstvo.

Pošto je u celom gradu na snazi policijski čas, kijevske zabave odavno se održavaju tokom dana, a pošto dobar deo grada nema električnu energiju i grejanje, okupljanje napolju ima smisla. Odrasli raznih godina, odeveni u debele jakne i kapute svih mogućih boja, vrećaste dizajnerske trenerke i glomazne zdepaste „ugg“ čizme došli su na rejv. Nije se mnogo igralo – možda zbog toga što zvučnici na baterije nisu dovoljno jaki za glasnu muziku na otvorenom. Ali bilo je mnogo druženja, malo roštiljanja, mnogo kuvanog vina i bar jedna spaljena knjiga: omladinski roman na ruskom. Klinci u pantalonama za sneg klizali su se niz strmu, ledom prekrivenu rečnu obalu; kad su izgubili kontrolu na ledu, oborili su nekoliko odraslih.

U tri po podne muzika je prestala, kao što je bilo predviđeno, i mnogi su pohrlili u kafanu s pogledom na reku. Pravi kijevski prizor: prevelike vinske čaše na teškim drvenim stolovima, vitrina s morskim plodovima, redovi flaša – besprekoran stil i posvećenost uživanju kao jedan vid otpora ruskom razaranju i ubijanju. Ali samo nekoliko minuta posle priliva gostiju konobarica je objavila: „Nemamo vode. Nećemo primati porudžbine.“ Nekoliko sekundi kasnije nestala je i struja i sa sobom odnela muziku i svetlost, a vitrinu s morskim plodovima pretvorila u niz tamnosivih kutija.

Većina gostiju je otišla. Nestali su i konobari ostavivši za sobom prljave sudove na mnogim stolovima. Kafe je izgledao kao filmski set kad reditelj vikne „Rez!“, pa se umorni glumci i ekipa rasprše na sve strane.

Kijev je umoran. Tokom većeg dela četiri godine otkad je Rusija započela opštu invaziju na Ukrajinu, glavni grad je nastojao da održi ili obnovi svoj uobičajeni, živahni urbani život. Radila su pozorišta, kao i galerije i muzeji (mada su stalne postavke preseljene na sigurno mesto); nastava na univerzitetima i u srednjim školama odvijala se uživo; električni bicikli i skuteri su dobro održavani; metro je i dalje radio, a železnica je opsluživala grad tačno u minut. Posebno je železnica postala simbol ukrajinske nezlamnisti – nepobedivosti ili, doslovno, nesalomivosti.

Ali s ruskim napadima na energetsku infrastrukturu, koji su ljude nedeljama ostavljali bez svetla i grejanja, više se nije moglo normalno živeti. Verovatno se može reći da u Ukrajini više ne postoje nijedno mesto i nijedna osoba koji mogu da ne misle na rat makar na nekoliko minuta.

Ljudi još pokušavaju, ne da zaborave, već da svakog minuta žive najbolje što mogu. Posle izvesnog vremena, konobari u kafani na obali reke vratili su se i raščistili i obrisali stolove. Ušli su novi gosti. Neko je ponovo pokrenuo generator i svetlo i muzika su opet bili tu. Bez tekuće vode, hrana i dalje nije mogla da se služi, ali je moglo da se pije – i pilo se. Uskoro je zašlo sunce i ogromni stambeni blokovi su se stopili s tamnim nebom. Samo nekoliko prozora je mutno svetlucalo, možda od svetlosti sveća, uljanih lampi ili nečeg što radi na baterije.

Ovog 24. februara obeležena je četvrta godišnjica ruske invazije. Četvrta godišnjica je posebno značajna za ljude koji su, kao ja, odrasli u Sovjetskom Savezu, u večitoj senci Drugog svetskog rata, jer je toliko trajala borba protiv nacista. Taj broj nam se urezao u mozak. Četiri godine su se sovjeti borili u takozvanom Velikom otadžbinskom ratu.

Te četiri godine su stvorile zemlju u kojoj smo živeli – dale joj status supersile i potkrepile njenu pretenziju na moralnu superiornost u svetu. Četiri godine umiranja i raseljavanja, i desetine miliona ljudi koji su bili pozvani da se žrtvuju za svoju zemlju u ratu. Slogan tih godina je bio: „Sve za pobedu!“

Milu Tešajevu, fotografkinju s kojom sam radila na ovom tekstu, i mene odgajili su (nju u Kijevu, mene u Moskvi) roditelji koji su bili rođeni za vreme rata. Nama i mnogim drugim pripadnicima naše generacije ratom se objašnjavalo zašto nema naših deda, zašto naše babe gomilaju neobične predmete, zašto naši roditelji imaju čudan odnos prema hrani i zašto se čini da svi članovi naše porodice stalno žive u stanju hiper budnosti. A pre svega zašto se nikada nije ostvario nijedan od planova koji su naši dede i babe pravili za budućnost. U našoj generaciji budućnost je bila sumnjiva kategorija.

Dok sam odrastala, nikad nisam dovodila u pitanje heroizam i poseban status sovjetskog društva. Tek kasnije sam shvatila da je rat koji se završio 22 godine pre mog rođenja promenio javni moral tako što je iznad svega isticao kao vrline jednoumnu posvećenost i požrtvovanost – više nego sreću, ljudske odnose, kreativnost i slobodu.

Mnogi Ukrajinci – i oni rođeni posle 1991, kad je zemlja stekla nezavisnost od Moskve – rasli su okruženi istom tom mitologijom Velikog otadžbinskog rata. Ukrajina, koja je tokom većeg dela tog rata bila pod nemačkom okupacijom, izgubila je desetak miliona ljudi. Milioni preživelih baba i deda slavili su, kao i moji, svaku godišnjicu završetka rata, ali nikad nisu govorili o onome što su doživeli. Posle rata sovjetske vlasti su poslale hiljade Ukrajinaca u gulag zbog sumnje da su sarađivali sa Nemcima – često su bili kažnjavani samo zato što su preživeli okupaciju. Ukrajinci im to nikada nisu zaboravili. Te dve priče iz Drugog svetskog rata – o herojstvu Ukrajinaca i surovosti Moskve – oblikovale su način na koji Ukrajinci misle o ratu koji se danas vodi.

Novija istorijska dela prikazuju to razdoblje kao dve strane novčića: nemačka i sovjetska okupacija Ukrajine, dva carstva koja su težila da porobe Ukrajince – Nemačka za vreme Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez pre i posle njega. A ipak je broj četiri nastavio da prožima kolektivno sećanje. Sada je ukrajinski otadžbinski rat protiv Rusije prekoračio taj prag, a kraj još nije na vidiku. Reklo........

© Peščanik