Kad bih naprečac, a na način zakonit i bogougodan, došao do veće svete novca – što ne bi, gle, bilo posve ni nezasluženo – ustanovio bih nagradu za najotrcaniju misao godine, bila bi to Floberova nagrada za najdosadniji kliše (za sada samo u našem jezičkom području): nisam ja Nobel pa da nagrada nosi moje ime, bilo bi mi draže da čuva uspomenu na osnovca koji je u posebnu svesku zapisivao misli koje su njegova mati i njena prijateljica razmenjivale uz kafu i gurabije.

U širi izbor ušli bi oni koji o ljudima, pogotovo o ljudima koji to ne mogu čuti, govore tonom odveć prisnim; kad bi dopisivao nove odrednice u „Rečnik opštih mesta“ autor bi, pretpostavljam, na slovo „Đ“ imao ovo: „Đinđić; uvek, kad govorite o razmeđi vekova, kad je predsednik vlade Republike Srbije ubijen, obavezno kažite samo ’Zoran’: ostavićete utisak da ste bili ako ne baš nerazdvojni, a ono svakako bliski i da ste drug druga jednako štovali.“ Ili na „B“: „Benjamin, ime nam stiže iz Biblije, rođen brat Josifov; ako govorite o premijeru Izraela, pomenite ga što nonšalantnije i sa osmehom: ’Bibi ovo, Bibi ono’, kao da se radi o vašem školskom drugu, automehaničaru u Bavarskoj.“

Mesta bi se našlo i za apodiktički sud „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nema koga nisu podišli žmarci: među rečima je, znači, nejednakost još veća nego među ljudima, reči su poput tenisera na ATP listi precizno rangirane, upinju se sve sirote da uđu makar u prvih sto hiljada reči, ali jedna među njima, ili bolje reći nad njima, stoji, sama, na vrtoglavom vršku jezika – najskuplja. Ne zna se je li na prodaju, ili se, naprotiv, hoće reći da ju njezina jedinstvenost, izražena doduše prizemnim jezikom kupoprodaje, čini neprocenjivom.

Tvorcu klišea uglavnom se ne može ući u trag, bezbedan je – ili........

© Peščanik