U Beloj kući i njenoj bližoj okolini čuju se upozorenja da je Donald Tramp lud.

Čak Šumer, lider demokrata u senatu, opisao je Trampa kao „izuzetno bolesnu osobu“, dok ga je kongresmen Ted Liju nazvao „apsolutno ludim“. Entoni Skaramuči, bivši šef komunikacija, proglasio ga je „ludakom“.

Džon Brenan, bivši direktor CIA-e tvrdi da je Tramp „očigledno lud“, dok je Džasmin Kroket iz Teksasa, inače članica Predstavničkog doma u pismu potpredsedniku Vensu navela je da je predsednik „poremećen“ i da „pati od demencije“.

Nijedna od ovih javnih ocena Trampovog mentalnog i kognitivnog stanja (zasad) nije ugrozila njegov status, niti je američku vlada približila aktiviranju 25. amandmana, koji, posle vrlo složene procedure, omogućuje uklanjanje tako oštećenog čoveka iz Bele kuće.

On ostaje na komandnom mestu ratovođe u jednom od najsloženijih suvišnih sukoba, koje najveća sila na svetu neuspešno vodi protiv Irana. Manija veličine, egocentrizam i samoljublje, mitomanske ekspresije o genijalnom lideru i neprekidni protivrečni verbalni ispadi, određuju Trampa kao prototip vođe koga u tome što jeste oblikuje njegova sve očitija poremećenost. Tako misle i mnogi koji su mu do nedavno bili izrazito naklonjeni.

Postoji i škola mišljenja po kojoj su Trampovi ispadi........

© Peščanik