Srpska napredna stranka vidi sebe kao porodicu. Takvo otkriće je nastalo u misaonom sklopu predsednika stranke, koji je svoj politički jezik probao da obogati stilskom vežbom. A ona se očekivano raspala još prilikom izricanja. Miloš Vučević je postao blizak skupljačima raznih bizarnosti, kojih ne može da se otrese sve i da hoće: to je sve što ima. Limiti koji ga oblikuju, uskraćuju mu ozbiljnije misaone poduhvate. Ali ta prikraćenost ga podstiče na nove opite i otkrića o poreklu njegove vrste.

Vučević je verovatno želeo da učini dve nasušne stvari: da ukaže na značaj stranke u kojoj se, po višoj volji zatekao na operativnom dežurstvu, ali da istovremeno ne uskrati sebi i monarhu kratku i efektnu odu o slepoj predanosti i razlozima za nju.

Moguće je da je sentencu koja sledi, Vučević smislio sam. Takva tvorba je uglavnom na granici njegovih krajnjih dometa. Radi se ipak o strategijskoj misli koja je i epska platforma za ideju o tome šta je SNS. Nije isključeno da je izreku ili parolu, šta god da je to bilo, smislio trust mozgova oko Vučevića. A možda je u nastanku te važne........

© Peščanik