U savremenim autoritarnim režimima, izrazi empatije prema opoziciji nisu retkost. Naprotiv, opoziciona borba – naročito kada je praćena ličnom žrtvom njenih lidera – često budi saosećanje, kako unutar samih društava, tako i van njihovih granica. Iako ideološka bliskost igra važnu ulogu, ova emotivna reakcija retko je isključivo politički motivisana. Njen dublji temelj leži u univerzalnim ljudskim emocijama: u poštovanju prema onima koji se, uprkos brojnim pretnjama, suprotstavljaju represivnom aparatu, i u nadi da bi njihovo delovanje moglo otvoriti prostor za promenu. Borba i smrt Alekseja Navaljnog, kao činovi samopožrtvovanja, postali su simbol nepokolebljivog otpora Putinu. Svetlana Tihanovska, koja se nakon hapšenja supruga suprotstavila beloruskom režimu moralnim autoritetom i nenasilnim otporom, zadobila je široko poštovanje i podršku. U Turskoj je, pak, slučaj Ekrema Imamoglua probudio solidarnost među onima koji su uvideli da ni politička umerenost ne garantuje zaštitu od Erdoganove represije.

U Srbiji je, međutim, slika znatno drugačija. Malo je onih koji opoziciju vide kao istinsku žrtvu sistema, a još manje onih koji u njoj prepoznaju moralni autoritet. Opozicija se uglavnom toleriše kao neophodno sredstvo za smenu Vučića, ali ne i kao snaga koja uliva nadu. Iako se intenzitet kritike razlikuje, nije preterano reći da deo opozicione javnosti deli sa pristalicama režima ključne zamerke: da opoziciju primarno pokreću lični interesi i animozitet prema Aleksandru Vučiću, da je opterećena sujetama, te da nema jasnu viziju ni konkretnu političku ponudu. Umesto empatije, srpska opozicija pre svega izaziva nepoverenje, razočaranje i sveprožimajući cinizam, najčešće sažet kroz poznatu rečenicu: „Svi su oni isti.“

Percepcija je, međutim, jedno, a njena utemeljenost nešto sasvim drugo. Jer, uprkos svojim slabostima, u poređenju s Vučićevim režimom – i tu treba biti sasvim jasan – srpska opozicija nije počinila nijedan „smrtni greh“ koji bi........

© Peščanik