Skraćena verzija izlaganja specijalne izvestiteljke UN-a za stanje ljudskih prava na okupiranim palestinskim teritorijama, koje su 17.3.2026. u Dorćol Platzu organizovali Međunarodni centar Olof Palme i fondacija Solidar. Razgovor vodio Filip Balunović. Video integralnog razgovora na engleskom. PDF transkripta integralnog razgovora na engleskom.

Dehumanizacija je jedan od temeljnih uzroka zločina počinjenih nad nekim kolektivom i ne mogu da se setim nijednog trenutka u prošlom veku kada Palestinci tome nisu bili izloženi. Počelo je sa Velikom Britanijom koja im je obećala nezavisnost u zamenu za učešće u borbi protiv Osmanskog carstva, a onda to obećanje izneverila. Kada je Liga naroda 1922. ovlastila Britaniju da pomogne u stvaranju nacionalne države Jevreja u Palestini, Palestinci su postali nevidljivi već u dokumentu koji definiše njihovu zemlju. U međunarodnom diskursu postali su „ne-Jevreji Palestine“.

Ta nevidljivost je u međuvremenu imala razne oblike. Golda Meir je govorila da Palestinci ne postoje, iako je na njenom prvom pasošu pisalo „Palestina“. Palestinci su tretirani kao „izbeglice“, „ljudi na okupiranim teritorijama“, a danas ih zovu „Gazani“, kao da su poreklom iz Gaze, iako 75% stanovništva Gaze potiče iz današnjeg Izraela, odakle su raseljeni tokom etničkog čišćenja 1947-49. Kako je rekao Edvard Said, Palestinci su „siročad domovine koje više nema“. Uprkos svemu tome, oni su opstali kao narod, ali su tretirani ne kao ugroženo stanovništvo pod okupacijom, već kao smetnja koju treba ukloniti. Postalo je moguće ubijati ih, raseljavati, izlagati torturi. Za 55 godina okupacije do 2023, skoro milion Palestinaca je barem jednom bilo pritvoreno.

Dehumanizacija je stalna premisa represivnog režima. Aparthejd počiva na njoj. Ona omogućava genocid. Jedan izraelski vojnik, upitan zašto vojnici hapse i tuku decu, uzvratio je pitanjem: „Koju decu?“ U tom okviru, palestinska deca nisu deca već u najboljem slučaju „mladi odrasli“ i „budući teroristi“. To je logika koja je omogućila ono što je usledilo.

Napadi 7. oktobra 2023. izazvali su strah i gnev u izraelskom društvu koji se nisu stišavali. Ali govoriti samo o 7. oktobru znači pogrešno čitati istoriju: tačnije bi bilo reći da živimo devet stotina dana 7. oktobra, a ne devet stotina dana posle. Dublji kontekst je kolonijalni projekat naseljavanja, koji ne bi bio moguć bez aktivne podrške kolonijalnih sila.

Dok je tri četvrtine svetskog stanovništva još uvek živelo pod kolonijalnom vladavinom, 1948. je ono što nazivamo međunarodnom zajednicom činilo oko pedesetak država. Podela Palestine, kojom je 55% zemlje dato jevrejskoj državi uprkos tome što su Jevreji posedovali svega oko 6% teritorije, sledila je istu logiku koja je već bila isprobana u ovom delu sveta: podela ljudi po etničkim linijama. Nije radila u Indiji i Pakistanu, pa nije radila ni u Palestini. Petsto sela je izbrisano, zabeleženo je na desetine masakara. Čitava jedna civilizacija je uništena.

Trebalo bi da prestanemo da ponavljamo utešnu priču da je međunarodna zajednica posle Drugog svetskog rata prosto odlučila da bude dobra i prihvatila ljudska prava. Nije bilo tako. Nemačkoj su bile potrebne decenije da prizna šta je učinila Jevrejima. Sjedinjene Države i Velika Britanija još su vraćale brodove pune jevrejskih izbeglica dok se rat privodio kraju. Opšta deklaracija o ljudskim pravima bila je moguća zato što je unutar sistema bilo dobrih ljudi – ali dobre namere i politička stvarnost nisu isto. Prava koja danas smatramo univerzalnim nisu poklon; ona su priznanje žrtve onih koji su se borili i ginuli da isprave nepravde. Dekolonizacija se nije dogodila sama od sebe. Aparthejd nije okončan sam od sebe. Promena je uvek zahtevala ljude koji su bili spremni da pomere granice dozvoljenog.

Konvencija o genocidu u članu 2 definiše genocid kao nameru da se uništi nacionalna, rasna, etnička ili verska grupa, u celini ili delimično, kroz određene radnje: ubijanje članova grupe, nanošenje ozbiljnih telesnih ili duševnih povreda, namerno nametanje životnih uslova koji su osmišljeni da dovedu do fizičkog uništenja, sprečavanje rađanja i prinudno premeštanje dece.

Ono što se dešava u Gazi zadovoljava svaki od ovih kriterijuma. Ostaviti dva miliona ljudi bez hrane, vode, struje ili lekova, pod tepih-bombama i uz instrukcije da se premeštaju s jednog mesta na drugo samo da bi ih se tamo ponovo bombardovalo, predstavlja svesno stvaranje uslova za uništenje. Uništavanje zdravstvenog sistema bombardovanjem bolnica i ubijanjem preko 1.000 lekara i zdravstvenih radnika nanosi štetu sadašnjem stanovništvu i oduzima nekom budućem društvu šansu za obnovu. Imamo 20.000 dece ubijene bombama, snajperskom vatrom ili preminulih usled ranjavanja u roku od pet meseci. Isti broj dece je ostao bez roditelja. Isti broj je ostao bez najmanje jednog uda. Sedamsto beba je ostalo bez udova pre nego što je prohodalo.

Genocid zahteva ono što pravnici nazivaju „dvostrukom namerom“: namerno činjenje radnji koje su same po sebi zločini – ubijanje, mučenje, izgladnjivanje – u kombinaciji s namerom da se grupa uništi kao takva. Genocidna namera se ne može dokazati na osnovu reči počinilaca već se prepoznaje po identitetu žrtava. Njima je zajedničko samo jedno: pripadnost grupi određenoj za uništenje. Bez obzira na to jesu li pripadnici grupe žene ili muškarci, stari ili mladi, lekari ili seljaci, da li u trenutku uništenja spavaju, mole se ili bore – tretiraju se identično, kao smetnja koju treba eliminisati.

Genocid je i proces. Zahteva planiranje, dehumanizaciju i izvršenje. U januaru 2024. Međunarodni sud pravde, pozivajući se na sopstvenu praksu iz predmeta Bosna protiv Srbije, utvrdio je da od trenutka kada se pojave verodostojni znaci da bi mogla biti počinjena dela genocida, države sa uticajem imaju obavezu da intervenišu i spreče genocid. To se još uvek ne dešava. Previše zemalja i dalje negira da se genocid dešava, a neke od njega i profitiraju.

Prema međunarodnom pravu, države nemaju pravo da šalju oružje zemlji optuženoj za genocid. Izrael je država optužena pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) za genocid i to aktivira obavezu svih država članica da joj ne šalju oružje i da joj ni na koji način ne pomažu niti saučestvuju u njenim zločinima. Pored genocidnih postupaka, MSP je samu izraelsku okupaciju označio nezakonitom i naveo da države članice treba da se uzdrže od saradnje sve dok Izrael ne povuče svoje trupe, ne rasformira kolonije i ne dozvoli povratak Palestinaca. Svaki transfer oružja državi koja sprovodi nezakonitu vojnu okupaciju stoga predstavlja kršenje međunarodnog prava, bez obzira na to kako će se pitanje genocida na kraju rešiti.

Za ono što se dešava u Gazi nije odgovoran isključivo Izrael. Preko 60 zemalja pružilo je Izraelu političku, vojnu, ekonomsku i ideološku podršku tokom ovog perioda. Gaza je u tom smislu kolektivni zločin – nosi otiske prstiju svih nas, zahvaljujući našim vladama.

Zemlje koje prodaju oružje Izraelu ili od njega ga kupuju, uključujući i evropske države, krše međunarodno pravo. Neke od njih istovremeno ograničavaju svojim građanima slobodu govora i udruživanja kriminalizujući proteste na kojima se zahteva zaustavljanje genocida. U mojoj zemlji, Italiji, razmatra se propis koji bi praktično izjednačio kritiku Izraela s antisemitizmom – što znači da bi moje izjave postale krivično delo. Postoji sistem u povezivanju centara moći s Izraelom, a genocid ne može biti počinjen bez saučesništva spolja.

Aktuelne vlade u svetu neće zaustaviti ovaj genocid. To treba jasno reći. Ali istorija se nikada sama od sebe ne priklanja pravdi – uvek su potrebni ljudi koji su spremni da delaju.

Građani mogu i moraju da bojkotuju ekonomiju okupacije, koju Izrael dugo održava i koja je proteklih godina postala ekonomija genocida. Dok su hiljade izraelskih preduzeća prestajala sa radom, berza u Tel Avivu porasla je za 213% u poređenju sa nivoom krajem septembra 2023. Privatni sektor – građevinske kompanije, firme za nadzornu tehnologiju, banke, penzioni fondovi i veliki tehnološki giganti poput Gugla, Amazona i Majkrosofta – strukturno je ugrađen u okupaciju. Proizvode povezane s okupacijom treba bojkotovati, a na preduzeća uključena u tu ekonomiju treba vršiti pritisak. Naše ušteđevine, bez obzira koliko skromne bile, ne treba ulagati u aktivnosti povezane sa ratom. Tehnologije kontrole i nadzora koje se razvijaju i isprobavaju na Palestincima neće ostati tamo; koristiće se protiv drugih ljudi, uključujući zajednice izbeglica i tražilaca azila u Evropi.

Zemlje poput Španije i Slovenije pokazale su da je principijelno delovanje moguće. U Španiji su advokati tužili kompanije uključene u izgradnju izraelske infrastrukture na okupiranim teritorijama, lučki radnici su odbili da opslužuju robu uključenu u lanac okupacije, naučnici i civilno društvo delovali su zajedno. Te vlade su mogle da zauzmu čvršće stavove delimično zbog jakog, istrajnog pritiska njihovih građana.

Građani Srbije treba to posebno da imaju u vidu, budući da su i sami tokom svoje istorije bili izloženi dehumanizaciji. S druge strane, Srbija je kao država u novijoj istoriji bila povezana sa činjenjem genocida. Upravo zato treba da ustane protiv genocida u Gazi, ne zato što to zahteva neko spolja, već zato što bi zauzimanje takvog stava iz iskustva imalo posebnu težinu. Naučnici, stručnjaci za ustavno pravo, novinari, aktivisti i građani – svako treba da odigra svoju ulogu u tome. Održavati to zajedničko delovanje jeste ispit koji ovaj trenutak postavlja pred sve nas.

Ako ga ne položimo, svet koji nas očekuje posle ovog genocida biće znatno gori od sveta u kome danas živimo. Ali ako ga položimo, zaslužićemo pravo da kažemo da smo iz njega izašli humaniji nego što smo bili.

Uredila i prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 23.03.2026.

© Peščanik