Znam, naslov nije najsrećniji, mora da se objasni. Nije stvar samo u tome da pravna država i vladavina prava nisu jedno isto – pravna država znači da se u njoj poštuju zakoni, a vladavina prava, da ti zakoni valjaju – pa zato i jedno i drugo stoji u naslovu: treba još objasniti Srbe u zagradi. Reklo bi se da sintagme pravna država i vladavina prava svuda i za sve znače isto, ali zagrada bi da skrene pažnju na to da za Srbe znače ipak nešto drugo.

Evo dva primera za to. Prvi, jednostavniji, gledamo u jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine. U proteklih par meseci, Savo Minić, predsednik vlade u jednom od ta dva entiteta, Republici Srpskoj dakle, dva puta je dao ostavku. I oba puta najavio da će ponovo biti predsednik vlade. Ostavku je dao da bi se otklonila svaka sumnja u legalnost odluke da on bude na čelu vlade. A prethodne dve odluke bile su nelegalne pošto su ih donele osobe koje na to nisu imale pravo.

Prvi put je Miniću mandat da sastavi novu vladu dao Milorad Dodik, ali je to uradio pošto mu je sud već bio zabranio da se bavi politikom u narednih šest godina. Pa je novi mandatar u stvari bio nelegalan. Što je onda bio razlog da da ostavku. Pošto je dao ostavku, v.d. predsednika Republike Srpske dala je ponovo mandat Miniću. Samo što ni ona na to nije imala pravo. I zato sada Minić ponovo daje ostavku. I dok daje ostavku, kaže – biću opet novi mandatar.

Rekao bi dobronamerni čitalac, zakon mora da se poštuje, ništa nije sporno u ovom nizu ostavki i ponovnom proglašavanju (istog) mandatara. Pravna država na delu, zar ne? Ne. Pravna država bi morala da pokaže kako se uopšte dogodilo da neko u prvom i drugom koraku prekrši zakon. Pored toga, morala bi da pokaže i da zakon nisu prekršili samo Dodik i njegova v.d. Zakon je prekršio i mandatar samim tim što je prihvatio mandat.

Što opet znači da bi svi morali da snose posledice, a mandatar, budući da je sklon kršenju zakona, u najmanju ruku je samog sebe diskvalifikovao kao osobu koja ima legitimitet da sastavlja vladu. Ništa od toga. Biće kako mi kažemo da treba da bude, a zakon ćemo saviti, pregaziti i ponovo saviti koliko god puta da bude potrebno, e kako bismo na kraju zakon usaglasili sa svojom voljom. Tako izgleda pravna država u interpretaciji vlasti u jednom od dva BH entiteta.

Ako je ovaj primer zabavan, drugi je bezmalo tragičan. Čitalac je pratio dramu o statusu ustanova za obrazovanje i zaštitu zdravlja na Kosovu. Mislim na ustanove – univerzitet i bolnice – koje su i dalje u obrazovnom i zdravstvenom sistemu Srbije. Skupština Kosova je usvojila zakon o strancima. Zakon kaže da je svako na Kosovu ko nema kosovska dokumenta – stranac. A stranci treba da regulišu svoj boravak na Kosovu kako to priliči strancima.

Nevolja je u tome što jedan broj Srba na severu Kosova nema kosovska dokumenta. Kao i u tome što jedan broj ljudi iz Srbije studira na Univerzitetu u Prištini (u Kosovskoj Mitrovici) a da nisu svoj boravak regulisali u skladu s (novim) zakonom. Sve u svemu, taj zakon o strancima značio bi ili gašenje ili selidbu Univerziteta u Prištini, a problem bi imale i bolnice. Pri tom, to su poslednje ustanove Srbije na severu Kosova.

Gledao je i čitao dobronamerni čitalac, video je buku i bes ovdašnje administracije zbog odluka tamošnje administracije. A onda je došlo veliko olakšanje. Vlasti na Kosovu su dale rok od tri meseca da svi koji žive na Kosovu a nemaju kosovska dokumenta izvade ta dokumenta. A za studente iz Srbije biće odobren privremeni boravak od godinu dana, dakle kao da studiraju u stranoj zemlji iako studiraju na Univerzitetu u sastavu obrazovnog sistema Srbije.

Naravno, sve se to predstavilo kao veliki uspeh i gotovo pa pobeda srpske administracije. Samo što nije tako. Rešenje vlasti na Kosovu može se razumeti kao rešenje unutar okvira njihovog zakonodavstva. Što daje sliku Kosova kao pravne države. Naglasak u sintagmi je na – državi. Ide u domen fantastičnog pokušaj ovdašnje administracije da „rešenje“ na severu Kosova predstavi kao uspeh. To je ista ona administracija koja nastupa pod sloganom „nema predaje“.

Umesto uspeha, treba videti ovo novo „rešenje“ i to što su ga prihvatile ovdašnje vlasti kao još jedno u nizu malih priznanja da je Kosovo država, te da Srbija tamošnje Srbe već neko vreme ne vidi kao svoje državljane.

U prvom slučaju, od ideje pravne države pravi se ruglo kako bi se tobože demonstrirala državnost. U drugom slučaju, poštuje se tuđa pravna država i tako se demonstrira da se dižu ruke od sopstvene države i njenih zakona, pa i ustava. I da ne bude zabune, to tako izgleda kada se posmatra iz ugla domaće administracije. Razumni i realni čitalac odavno zna da je Kosovo država nezavisna od Srbije. U nadgornjavanju i podvaljivanju da nije tako, ogromnu cenu plaćaju samo kosovski Srbi.

Stvar je u tome što se u oba slučaja pravna država vidi samo kao puki formalni konstrukt. Od vladavine prava tu nema ni traga. Što znači da je u naslovu zapravo vladavina prava morala da ide u zagrade, naprosto zato što je nema. Barem ne pod sadašnjim režimom u Srbiji. Samo, reći će čitalac, oba primera su uzeta izvan granica Srbije. Kakve to veze ima sa Srbijom – pitaće. Sve veze i nijednu vezu, glasio bi odgovor.

Pravni haos u jednom od dva BH entiteta, kao i muka Srba s Kosova da jednom konačno reše svoj status i počnu da žive koliko toliko normalno i pristojno, posledica su nezadovoljstva tekuće administracije Srbije postojećim granicama države. Od prave države više je zanima slika države. A na toj slici imamo sve, i Kosovo i jedan od dva BH entiteta. Samo što smo zbog slike izgubili i tu jednu jedinu državu koju imamo, i uz to napravili štetu ljudima izvan granica Srbije.

Tako postaje očigledno da ceo naslov mora u zagrade, jer niti ima države, niti ima vladavine prava, a i za Srbe je sve manje jasno – ko su.

Peščanik.net, 17.03.2026.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Pravna država i vladavina prava (za Srbe) - 17/03/2026

Jirgen Habermas - 16/03/2026

Tamo ćemo se sastati… - 13/03/2026

© Peščanik