Razgovor vodio Mihajlo Pantić.

Zemun je grad na desnoj obali Dunava, nekoliko kilometara uzvodno od Kalemegdana i ušća Save, star stotinama godina, najpre izgrađen na brdu u čijoj su lesnoj utrobi dunavski ribari kopali svoje prve nastambe „zemunice“ (otuda ime mesta). Nakon potpisivanja Beogradskog mira (1739) na Dunavu je definitivno uspostavljena granica između Otomanskog carstva i Austrougarske imperije, pa je Zemun, kao multietnička sredina (Srbi, Nemci, Hrvati, Jevreji…) postao važan pogranični grad, sa postajama državne administracije (karantin, carina, lučka kapetanija).

U drugoj polovini 20. veka Zemun gubi na svom geostrateškom značaju i sa širenjem Beograda postaje jedna od beogradskih opština. Kao pisac koji se bavi istorijom Novog Beograda znam da je taj grad izgrađen na zemljištu koje je nekada pripadalo zemunskom ataru. Pa i pored toga što je sada u potpunosti utopljen u velegrad nastajao spajanjem i povezivanjem više manjih mesta i gradova, Zemun i dalje čuva svoju istorijsku patinu. Kada, recimo, šetate uskim ulicama oko Kule, između starih, ne naročito dobro održavanih kuća, može vam se učiniti da ste se odjednom obreli u 18. ili 19. veku.

U Zemunu je odrastao i decenijama živeo, pre nego što je, početkom 90-ih, otišao u Kanadu, moj prijatelj, pisac, prevodilac, esejista, urednik David Albahari, jedno od najznačajnijih pripovedačkih imena srpske književnosti 80-ih i 90-ih godina. Pitam ga kako je prostor u kojem je odrastao uticao na njegovo pripovedanje, pitam ga može li se setiti prvih trenutaka kada je osetio kako se realni prostor grada pretače u njegove priče…

U Zemun sam došao iz Ćuprije, godine 1954. Tek što sam krenuo u prvi razred osnovne škole preselili smo se negde sredinom jeseni. Ćuprija je za mene ostala rajsko mesto u kojem se desilo moje rano detinjstvo: moja prva ljubav, moj prvi pas, moje prve noćne more, moja prva pročitana knjiga sve se to tamo odigralo. Naspram Ćuprije, Zemun je bio poput kakvog bajkovitog velegrada, bez obzira što je tada bio kudikamo manji i znatno udaljeniji od Beograda (tada je Zemun još uvek bio grad za sebe, a ne beogradsko predgrađe). Autobusi, trolejbusi, velelepna zgrada Doma Ratnog vazduhoplovstva, i Dunav, nabrekao i veličanstven, naspram kojeg je Morava delovala pitomo. Izašao sam iz raja i stupio sam u svet…

Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir. Otac nam je, sestri i meni, kupovao svako novo izdanje najboljih dečjih biblioteka, kao što je sarajevska „Lastavica“, a kuća je bila puna predratnih izdanja dečjih knjiga u edicijama „Zlatna knjiga“ i „Kadok“. Bili smo pretplaćeni na dečji časopis Zmaj, i redovno sam slao svoje „rane radove“ na njihove konkurse. I dan danas imam negde uramljene diplome, kao i knjige Branka Ćopića i Mire Alečković, koje sam tada dobio. Na knjige sam bio posebno ponosan jer su bile potpisane. Ali pravo kretanje ka pisanju počelo je tokom mojih gimnazijskih dana, kada su i moji književni horizonti počeli da se šire. Tada je počela i moja opčinjenost Viljemom Foknerom, opčinjenost koja je potrajala dugi niz godina (i koja se ponajviše vidi u mojim pričama u „Nepažljivom proroku“, drugom delu Porodičnog vremena).

Uzgred, kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram biologiju, ali nisam bio primljen, pa sam u naknadnom roku upisao engleski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi, i ta slučajnost je zapečatila moju sudbinu. Tada sam već ozbiljno pisao, ali ne toliko priče koliko pesme. Nosio sam dugu kosu i osećao se kao buntovnik. Bio je to kraj 60-ih. Ništa nisam znao o tome kako funkcioniše književni svet, ali desilo se da je moj otac poznavao nekoga ko je nešto znao o tome, i tako sam jednog dana otišao u redakciju Mladosti sa svežnjem mojih priča i pesama.

Tada je književni urednik Mladosti bio Milan Vlajčić, i on je prvi objavio nešto od moje proze. (Ne znam da li dobro pamtim, ali posle njega je došao Milisav Savić i on je onda objavio još neke od mojih priča.) Sledeći, i verovatno najvažniji period za mene, dolazi posle toga, a to je vreme mog intenzivnog druženja sa Rašom Livadom. Raša koga sam znao od ranih dečačkih dana jer smo stanovali u komšiluku tada je već bio izuzetno cenjen i viđen kao nova zvezda na srpskom pesničkom nebu.

Kada sam bio dečak, a to upravo pada u kasne 60-te i rane 70-te, doba tvoje pune individuacije, sećam se da je čuveni novinar Politike Zira Adamović piscima i drugim umetnicima, u okviru neke velike i duge ankete, postavljao jedno jedino pitanje: ko je na vas presudno uticao, i zašto? Čitao sam te odgovore ne razumevajući ih najbolje, mislim da danas znam da je na to pitanje u stvari nemoguće odgovoriti jer čovek koji odgovara mora sebe da izmisli kroz proces racionalizacije onoga što inače dolazi vrlo spontano, kao disanje. Kako bi ti odgovorio na to pitanje?

Četiri stvari sa samog početka 70-ih vidim sada kao presudne. Prva je prijateljstvo sa Rašom Livadom, jedno od onih druženja u kojima se svet literature i opšte zbilje neprekidno rastvarao. Zajedno smo prevodili, konsultovali se oko onoga što smo pisali, provodili sate i sate u uzbudljivim razgovorima o književnosti i umetnosti, ali najvažnije od svega bilo je to što smo u tom druženju obojica postali posvećenici forme, i to je, verujem, ostalo kao glavna odlika i Livadine poezije i moje proze. Druga stvar je upoznavanje Petra Vujičića, ulazak u onaj njegov magičan stančić u Ulici Laze Pačua, u koji se kao u kakav borhesovski Alef ulivao ceo književni kosmos. Pjotr, kako su ga svi zvali, dao mi je pravi savet kada je pročitao moje prve priče (u kojima sam se svojski trudio da izmislim što neobičnije stvari i ljude) rekao mi je da treba da pišem o onome što doista znam: o svojoj porodici i njihovim životima.

Tada sam sasvim drugim okom ugledao i svoju porodicu, i sebe, i grad u kojem sam živeo, i tada sam shvatio kako se od stvarnosti sveta pravi foknerovska Joknapatofa. Zemun je tog časa postao pozornica za moje pripovedanje, u stvari: ne toliko pozornica, koliko još jedan član porodice, ravnopravni učesnik u književnoj igri. A ta književna igra je tih godina polako postajala sve ozbiljnija za mene, pogotovo od časa kada je Aleksandar Tišma objavio moju prvu priču u Letopisu Matice srpske. Saradnja sa Tišmom koja je vodila do objavljivanja moje prve knjige priča i, nekoliko godina kasnije, mog prvog fragmentarnog romana predstavlja treću tačku oslonca u tim godinama. Njegovi odmereni podsticaji i kritičke sugestije bili su ona dragocena podrška koja je mladom piscu neophodna da bi uobličio prvu fazu stvaranja svog proznog izraza.

U tome je dodatnu ulogu, ništa manje važnu, odigralo moje bavljenje filmom što je četvrta stvar koja je početkom 70-ih presudno uticala na uobličavanje mog književnog pogleda na svet. Sticajem okolnosti, u to vreme proveo sam skoro dve godine u filmskoj ekipi Puriše Đorđevića (koji je tada snimao televizijsku seriju „Od svakog koga sam volela“), radeći razne administrativne i filmske poslove. Sagledavanje procesa nastanka filma iz neposredne blizine, a posebno boravci u montaži, doprineli su mom osećanju da je prozni svet sačinjen iz fragmenata, te da krajnji efekat proze proističe iz međuigre tih elemenata. Rad u Purišinoj ekipi pokazao mi je da umetničko delo nastaje u procesu razgradnje, da umetničko delo nije u pukom preslikavanju stvarnosti, već da stvarnost treba prvo razgraditi na više elemenata ili fragmenata, pa potom, u njihovom potpuno novom rasporedu (dakle, posle montažnog procesa), stvoriti delo koje ne pretenduje da jeste stvarnost, već je zapravo poigravanje sa elementima stvarnosti.

Delo, reklo mi je to iskustvo, nije u autoru, već je u onome koji delo čita ili posmatra, odnosno, tačnije rečeno, jednom stvoreno, delo ima bezbroj oblika i svaki od njih podjednako je valjan. To je, međutim, takođe značilo da ono što je „moje delo“ ne može da bude ničije, te da samo ja mogu da pročitam ono što sam napisao onako kako sam to želeo da napišem. Svako drugi čita svoju priču, priču koja iako na neki način moja zapravo nema nikakve veze sa mnom. Mi ne čitamo ono što neko drugi želi da pročitamo, već čitamo ono što mi sami želimo da pročitamo. I tako sam počeo da pišem za sebe, i evo, to i dalje činim.

Pišući o porodici, modeliranoj na elementima moje stvarne porodice, zapravo sam otkrivao pravu istoriju mojih roditelja i predaka. Pamtim, iz detinjstva, nekoliko porodičnih praznina, gotovo tajni, u čijoj senci sam rastao. Pre svega, gotovo potpuno odsustvo rodbine sa očeve strane. Svi su imali razne babe i dede, stričeve i strine, i ostalu bližu i dalju rodbinu a ja nisam imao nikoga. Mali broj preostalih rođaka živeo je negde daleko, u Izraelu ili preko okeana. Zatim je tu bio porodični album moje majke, prepun slika dece i neke rodbine, ali to nismo bili ni moja sestra, ni ja, a ni muškarac koji se najčešće pojavljivao na tim fotografijama nije bio moj otac. Te porodične tajne nisu, u stvari, bile nikakve tajne, jer su otac i majka živeli u potpunom međusobnom poštovanju svojih uspomena i života vođenih pre Drugog svetskog rata.

Moj otac, sefardski Jevrejin, rođen je u Smederevu. Živeo je na Dorćolu, studirao medicinu u Zagrebu, zaposlio se kao doktor u Nišu, gde ga je zatekao rat. Zarobljen je kao vojni lekar i odveden u logor, u kojem je proveo četiri godine. U Nišu su mu ostali žena i dvoje dece; i oni, i skoro celokupna njegova rodbina, ubijeni su tokom 1941-42, dok su Nemci čistili Srbiju od Jevreja. Za to vreme, moja majka koja je rođena u Bosni a pre rata živela u Zagrebu, u braku sa jednim aškenaskim Jevrejinom skrivala se sa dva sina po srpskim selima. Njenog muža su u Beogradu, gde su pobegli pred ustašama i nacistima, streljali Nemci. Deca i ona su uspeli da prežive rat, a onda su joj, posle oslobođenja, kada je krenula vozom za Beograd, oba sina poginula u železničkoj nesreći. Posle toga, u Beogradu, srela se sa mojim ocem (koji tada nije bio moj otac) i odlučili su da nastave zajedno, da istraju uprkos tragediji i uspomenama, ali u potpunom poštovanju i tragedije i uspomena. Vremenom se taj svet, ti paralelni svetovi i ti senasti likovi, otvarao preda mnom, nudio se kao priča, ali me i uvlačio u sebe kao deo priče. Pisao sam iznutra, pokušavajući da izađem napolje, a kada bih stigao napolje, žurio sam ponovo unutra, gde je u sigurnosti priče sve nudilo utehu i spokoj.

Teško je sada, u ovim godinama, reći šta mladog čoveka navodi da se zainteresuje za politiku ili da se njoj suprotstavi. Pretpostavljam da je na mene, s jedne strane, uticala porodična atmosfera iako moji roditelji nisu bili članovi partije. U kući se nikada nije otvoreno ili bučno govorilo protiv sistema. Porodične tragedije mojih roditelja nisu imale nikakve veze sa sistemom, bile su posledica ludila nemačkog nacional-socijalizma, a ne jugoslovenskog komunizma tako da se u njima nije mogao naći povod za nezadovoljstvo. Čulo bi se, s vremena na vreme: „bilo je bolje pre rata“, ali tada mi to nije ništa značilo, a i kasnije sam, posle našeg rata, shvatio da se tako kaže za svaki rat: uvek ono što je minulo deluje lepše od onoga što jeste.

S druge strane, kada sam u sebi počeo da osećam izvesnu meru buntovnosti, ponajviše pod uticajem rok kulture šezdesetih godina, ona se nije u meni uobličila kao želja i poziv da menjam svet, već kao želja da menjam sebe, svoju svest. I ta želja je, pod kasnijim uticajem čitanja knjiga iz istočnjačke tradicije, pogotovo zen budizma, potisnula sve ostalo. I danas verujem da dobar svet mogu da naprave samo dobri ljudi, što bar delimično objašnjava zašto svet i dalje nije dobar. Nema u njemu dovoljno dobrih ljudi, pogotovo među onima koji se predstavljaju kao njegovi lideri. Ipak, često pomislim da li bi se za mene stvari drugačije odigrale da nije bilo moje duge kose. Naime, kao jedan od boljih studenata na grupi za engleski jezik i književnost, na Višoj pedagoškoj školi, pozvan sam da se priključim partiji.

Dobio sam poziv za jedan sastanak i poslušno sam se odazvao, ali kada sam došao a to je bilo, sasvim prikladno, ako me pamćenje dobro služi, u nekoj učionici u prizemlju, u hodniku osvetljenim nekim slabašnim svetlom, tako da je sve imalo izvesnu tajanstvenu i zavereničku dimenziju, na vratima me je zaustavio jedan kršan momak. „Gde si pošao, druže?“, pita on. Kažem mu da sam kandidovan za partiju. „Idi se prvo ošišaj“, kaže on, „pa onda dođi.“ Okrenuo sam se i nikada se nisam vratio. Partiji je verovatno bilo svejedno, ali moji pramenovi, koji su mi tada padali na ramena, bili su isuviše dragoceni da bih ih žrtvovao za bilo koga ili bilo šta. I tako se desilo da mi je godina 1968, kada sam bio student, protekla potpuno nezanimljivo. Posle ću razumeti neke stvari, ali tada je već bilo kasno.

Biografija (i autobiografija) je, vrlo često, polazna tačka tvojih knjiga. Kao da se svet imaginacije formira tako što krene od nečeg konkretnog da bi se kasnije, u jeziku, sve više od njega udaljavao, prema nekom dubljem, neotkrivenom i neizrečenom smislu. Elementi biografije prepoznaju se u nizu tvojih knjiga (u Porodičnom vremenu, Cinku, Opisu smrti i Mamcu), ukratko, u tvom pripovedanju se, ako pokušamo da ga generalizujemo onoliko koliko je to dozvoljeno da bismo došli do uvida u njihovu poetičku osnovu, oseća stalna, nekad sasvim otvorena, nekada tek latentna napetost, čak bih rekao kreativno produktivna raspetost između života i literature, da upotrebim tu Kišovu sintagmu.

Sada me zanima nešto što jeste u vezi sa tvojom porodičnom pričom, ali ima i dublje kulturne implikacije. Jevrejski pisci, mislim na pisce jevrejskog porekla koji su pisali na srpskom jeziku kao svom prvom, osnovnom i najčešće jedinom jeziku, dali su vrlo značajan doprinos srpskoj književnosti, unoseći u srpsku kulturu duh vrlo posebne tradicije i amalgamirajući je sa drugim tipovima tradicija koje ta kultura, kao kultura procesa permanentnih ukrštaja, poznaje. Kako gledaš na svoje jevrejstvo, na različitost i određenu, smem li reći, sudbinsku obeleženost poreklom. Kao da si do jevrejstva, jevrejstva kao identiteta, dolazio postepeno, od dečačke i mladićke nedovršene individuacije, preko uzimanja tog pitanja za jednu od tvojih najvažnijih književnih tema, do, najzad, nekih sasvim zvaničnih, oficijelnih preduzeća, recimo, nekoliko godina bio si predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije…

Da, kada pogledam unazad, vidim da postoji određena postepenost u mom prihvatanju i razumevanju jevrejstva. U prvoj fazi (nazovimo je tako), tokom ranih dečjih godina, odrastao sam u tesnoj vezi sa jevrejskom zajednicom, roditelji su nas vodili na razne priredbe, leti sam odlazio u jevrejska letovališta na Jadranskom moru, prisustvovao sam tradicionalnim obeležavanjima brojnih jevrejskih praznika. Vrhunac te prve faze bilo je putovanje moje porodice u Izrael, u leto 1961. Koje je to mitsko putovanje bilo za mene! Počelo je one večeri kada je moja majka ušila nekoliko desetina dolara u ručku putne torbe, što je valjda bio jedini način da ponesemo nešto više novca sa sobom. Prvo smo išli vozom za Atinu, gde smo proveli tri dana i gde sam prvi put otišao na Akropolj, a onda je usledilo trodnevno putovanje brodom, uz pristajanje na Rodosu i Kipru, pa dva meseca u Izraelu, obilazak cele zemlje i poseta Jerusalimu (koji je tada još bio podeljen grad).

Sada su ljudi oguglali na putovanja, ali tada je to bilo, u doslovnom smislu, za priču, i pamtim kako sam, na zahtev jedne nastavnice, ostalim učenicima iz mog razreda tokom nekoliko časova prepričavao ceo tok tog putovanja. Onda je, negde u vreme poznih tinejdžerskih godina, to interesovanje splasnulo, svakako zbog toga (shvatam to sada) što sam bio opsednut izgrađivanjem nekih drugih identiteta pitanjima tela i seksa, prvim stvaralačkim dilemama, sumnjama u obrazovanje. Početkom 70.ih, kada sam već video sebe kao pisca i prevodioca, ponovo sam poželeo da se angažujem u radu jevrejske zajednice, i ona je u narednih dvadesetak godina postala moj drugi dom. Pretpostavljam da sam tada osećao da je moj identitet definitivno određen, što za........

© Peščanik