Čitaoci mojih članaka na Substacku i drugih kraćih tekstova verovatno su primetili da već nekoliko godina ne objavljujem komentare na temu fudbala. Stvar je u tome da sam u priličnoj meri izgubio interesovanje za fudbal, prvo zbog prekida koji je donela pandemija (i tužni spektakl praznih tribina, uz zvučne snimke navijanja koje TV producenti ubacuju u prenose), a onda i zbog sve ekstremnije komercijalizacije. Naravno, profesionalni fudbal nikada nije bio daleko od velikog novca i komercijalnih interesa. Ali, u skladu s opštim trendom neoliberalne komodifikacije, danas je toliko drsko i napadno komercijalizovan da su neke od izvornih odlika koje su ga činile tako posebnim u odnosu na sve ostale sportove potpuno nestale. Sport koji je istorijski (ne samo u Engleskoj, kolevci ove igre, nego i u svim zemljama koje je uspeo da osvoji u dvadesetom veku) uvek bio utemeljen na lokalnom i klasnom (građanski protiv radničkog; doseljenici protiv starosedelaca; desničari protiv levičara) iščupan je iz korena. Izgubio je kontakt sa svojim lokalnim, nacionalnim i klasnim obeležjima. Pitanje je, rekao bih, koliko se još može nazivati „sportom“. Možda bi bolja reč bila „estrada“.

Takva kritika današnjeg stanja fudbala, pa implicitno i njegovih asocijacija (FIFA i njeno sazvežđe regionalnih saveza), nije ništa novo. Ljudi to govore već godinama i stanje je sve gore. Možda je samo ovogodišnje finale Lige šampiona učinilo problem bolno očiglednim. Bez ulaženja u detalje utakmice, verujem da ne bi bilo nepravično sumirati je na sledeći način: (a) krajnje dosadna igra, lišena svake iskre individualnog genija, (b) fudbal sveden na svoje........

© Peščanik