Istorijski gledano, pravo porodice osuđenika da preuzme i sahrani njegove posmrtne ostatke nije uvek bilo podrazumevano. U pojedinim jugoslovenskim kaznenim ustanovama tokom prvih decenija posle Drugog svetskog rata, postojala je praksa koja danas deluje gotovo groteskno: smrt osuđenika nije nužno značila i kraj kazne. U kazneno-popravnim domovima u Zenici i Sremskoj Mitrovici zabeleženo je da je telo osuđenika koji umre pre isteka kazne sahranjivano na zatvorskom groblju, a porodici nije predavano sve dok ne protekne vreme na koje je pokojnik bio osuđen. Kao da je, administrativnom fikcijom, i mrtav morao da „odsluži“ ostatak kazne.

Kod pogubljenih ratnih zločinaca i počinilaca masovnih zločina nailazimo, međutim, na sasvim drugačiju logiku. Tu više nije reč o simboličkom produžavanju kazne posle smrti, već o onome što bismo mogli nazvati anti-memorijalnom politikom: država namerno sprečava nastanak identifikovanog groba kako on ne bi postao mesto hodočašća, političkog kulta, heroizacije ili propagande. U tom smislu Nirnberški procesi i slučaj Adolfa Ajhmana čak nisu pravi primeri neobeleženog groba. Oni predstavljaju radikalniju varijantu: namerno ukidanje mogućnosti da grob uopšte postoji.

Nirnberg je paradigmatičan slučaj. Desetorica nacističkih prvaka osuđenih na smrt pred Međunarodnim vojnim tribunalom obešena su 16. oktobra 1946. Nekoliko sati ranije, Herman Gering je izvršio samoubistvo. Tela pogubljenih, kao i Geringovo, potom su kremirana, a pepeo rasut tako da nije ostalo mesto sahrane koje bi moglo biti obeleženo ili pretvoreno u mesto nacističkog kulta. Kod Adolfa Ajhmana namera je bila još eksplicitnija. Posle pogubljenja u zatvoru Ramla u noći između 31. maja i 1. juna 1962, njegovo telo je kremirano, a pepeo rasut po Sredozemnom moru, izvan izraelskih teritorijalnih voda. Nije, dakle, sprečeno samo nastajanje groba: simbolički je onemogućeno i da Ajhmanovi posmrtni ostaci ostanu na teritoriji države njegovih žrtava.

Sličan obrazac vidljiv je i posle Tokijskog procesa. Sedmorica najviših japanskih ratnih vođa, među kojima je bio i ratni premijer Hideki Todžo, pogubljena su 23. decembra 1948. Njihova tela su kremirana, a američka vojska pepeo odnela avionom i rasula iznad Pacifika. Američka dokumentacija pokazuje da se nije radilo samo o improvizovanom rešenju za nekoliko naročito ozloglašenih pojedinaca, već o širem načinu postupanja sa posmrtnim ostacima pogubljenih japanskih ratnih zločinaca.

Koliko grob može postati političko mesto možda još jasnije pokazuje primer Rudolfa Hesa. Hes nije pogubljen; umro je 1987. u zatvoru Spandau i, prema želji porodice, sahranjen u bavarskom mestu Vunzidel. Dogodilo se upravo ono što su saveznici nastojali da izbegnu kod osuđenika iz........

© Peščanik