Dva upečatljiva utiska gotovo svaki posetilac odnosi sa Kosova. Prvi su novogradnja, nepregledna gradilišta i gotovo opsesivna izgradnja stambenog i poslovnog prostora. Drugi je ogromno prisustvo mladih ljudi — prave reke omladine na ulicama Kosova, koje i statistički ima jednu od najmlađih populacija u Evropi. Nepobediva, lepa mladost ovih dana nosi zastave i transparente OVK i pridružuje se opštoj UÇK-maniji na Kosovu. Kao odgovor na presude Specijalizovanih veća Kosova protiv četvorice vođa OVK u gotovo svim kafićima i restoranima u Prištini, nešto ređe i u Prizrenu, nalaze se amblemi ove paravojne organizacije i slogani „Sloboda ili smrt“, koji se spuštaju sa velikih banera i fasada nad glavnim prištinskim korzoom.

Veliki murali na zgradama u Prištini prikazuju četvoricu osuđenih u odelima u kojima mesto kravate zauzima crna silueta naoružanog vojnika OVK, što valjda simbolizuje civilni i vojni aspekt njihove uloge u oslobađanju Kosova od srpske vlasti. Na stanicama gradskog prevoza u centru grada postavljeni su portreti četvorice prvostepeno osuđenih vođa OVK, uz portrete Džordža Vašingtona, Đuzepea Garibaldija, Šarla de Gola, Nelsona Mandele, Vinstona Čerčila, Ataturka i borca za irsku nezavisnost Majkla Kolinsa. Uz svaki od njih sugestivna poruka na engleskom podseća da bi se, primenom iste logike, i ovi borci za slobodu mogli proglasiti učesnicima „udruženog zločinačkog poduhvata“.

Javnoj ikonografiji i izrazima solidarnosti pridružio se i kosovski premijer Aljbin Kurti. Presudu je nazvao „neprihvatljivom nepravdom“, zatražio da bude promenjena u žalbenom postupku i najavio institucionalnu podršku četvorici bivših vođa OVK. Populizam je, očigledno, diktat vremena: umesto insistiranja na vladavini prava, što inače često čujemo u javnom govoru kosovskog premijera, ovoga puta je preovladalo povlađivanje dominantnom raspoloženju javnosti.

Neposredna vremenska blizina smrti Ratka Mladića i presude Specijalizovanih veća nakratko je proizvela neobičnu simetriju, gotovo uzajamnost Beograda i Prištine: heroizaciju ljudi osuđenih za ratne zločine, osporavanje međunarodne i tranzicione pravde, govor o „nepravednim presudama“ i strah da će individualna krivična odgovornost baciti senku na brižljivo negovane kolektivne samoviktimizacijske „istine“. Ipak, iza te spoljne sličnosti stoje dva suštinski različita modela heroizacije. Mladić se slavi kao komandant vojske koja je bila instrument etničkog rata i projekta teritorijalne homogenizacije, dok se OVK u kolektivnom pamćenju kosovskih Albanaca prvenstveno smešta u okvir otpora režimu represije i institucionalne segregacije koji je Miloševićeva vlast uspostavila na Kosovu krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog stoleća. Zato se njena vojna i oslobodilačka komponenta u tom pamćenju odvaja od zločina koje su počinili njeni pripadnici i komandanti.

Ta razlika je i istorijska i moralno-politička, a pravno je dodatno pojačana činjenicom da je Mladić pravosnažno osuđen, dok je presuda četvorici bivših vođa OVK prvostepena. Ali upravo zato je upečatljivo koliko je politički refleks sličan: presuda pojedincu vrlo brzo počinje da se čita kao presuda čitavom narodu, njegovom ratu, njegovoj žrtvi i „našoj istini“. Kolektivni otpor presudi na Kosovu utoliko je zanimljiviji što veliki i veoma važan deo žrtava u ovom........

© Peščanik