Skoro pričam s materom i nekako dođe tema mog ranjavanja, pojavi se ni iz čega. Priča mi mati kako je otac ležao na krevetu (bio je teško ranjen tada), a ona je sjedila u fotelji i rekla mu kako se žestoko puca i granatira, i da sam ja gore na tom ratištu, na Hasinom vrhu, kao što sam i bio. Onda je otac rekao da mati to fantazira i da ja nisam na tom ratišu nego na nekom drugom, ali bio sam baš na tom. I ranjen nekad u kasno poslijepodne. Možda sam tek naveče bio u cazinskoj bolnici, ne sjećam se dobro tog perioda, sjećam se prijema u bolnicu, jer je bilo toliko ranjenih i mrtvih taj dan. Skakutao sam na jednoj nozi, onda su mi našli neka kolica, i posadili me. Odgurali prema trijaži, da se ustanovi stepen mog ranjavanja. Da li sam odmah išao na operaciju ili sutradan, mislim da je to bilo odmah. Neko mi je zabio injekciju lokalne anestezije i mogli su mi komotno otkinuti nogu tupim nožem, a ja to ne bih ni osjetio. Međutim, hirurg je skalpelom otkinuo dijelove tkiva koji nisu mogli zarasti, i napravio od rane jednu pravilnu kružnicu. Geler je ostao duboko u stopalu.

Kada su moji roditelji saznali da sam ranjen oni su bukvalno........

© Oslobođenje