Bilo je malo do toga što nismo imali para – studentarija, šta ćeš – ali je bilo malo i do dostojanstva. Imali smo po dvadesetak godina, plus minus; to je ono doba kada misliš da je ceo svet tvoj, i ljutiš se što nije. Zato nismo stajali, makar ljudi koje ja znam, u redovima za vize, naš pasoš, na njemu je i dalje pisalo Jugoslavija, nije vredeo ništa, ali svejedno smo ga posedovali, kao da ćemo stvarno da putujemo.

Samo sam jednom dobio vizu, mada nisam morao lično da je........

© Nedeljnik