Kolumna Dragutina Matanovića o Srebrenici.

Srebrenica je 1993. proglašena „zaštićenom zonom“ UN, uz dogovor o demilitarizaciji koji nikada nije sproveden. Dok je teško naoružanje formalno povučeno, oko same enklave nastavile su se vojne aktivnosti. Dodatne kontroverze donele su tvrdnje pojedinih učesnika da je srebrenička tragedija bila plod političkih kalkulacija Sarajeva.

Hakija Meholjić, tadašnji šef policije u Srebrenici, rekao je da im je Alija Izetbegović 1993. na sastanku preneo navodnu ponudu Bila Klintona da se dopusti ulazak srpskih snaga u Srebrenicu i izvrši pokolj 5000 Bošnjaka, što bi poslužilo kao povod za vojnu intervenciju NATO-a. Sumnje u to da je muslimanska strana pripremala ovakav scenario podgreva i činjenica da su komandant 28. divizije tzv. Armije BiH Naser Orić i brojni njegovi oficiri povučeni iz enklave nekoliko meseci pre početka srpske operacije.

Kontroverzan je i broj žrtava. Na mezarju u Potočarima nalazi se broj 8732, koji se najčešće koristi u propagandne svrhe, iako tog podatka nema u zvaničnim dokumentima. Prema „Bosanskom atlasu zločina“ Mirsada Tokače, ubijeno je 6867 ljudi, dok je Haški tribunal u slučaju Krstić naveo 7000–8000, u slučaju Popović 5336–7826, u slučaju Tolimir 4970–6000.

Tokača je svojevremeno izjavio da je na spisku žrtava „genocida“ 500 osoba za koje je utvrđeno da su živi, kao i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno 70 ljudi koji u julu 1995. nisu bili u Srebrenici. Tu je i slučaj Sulja, oca direktora Memorijalnog centra Emira Suljagića, koji je kao pripadnik tzv. Armije BiH poginuo 24. decembra 1992. napadajući selo Voljavica kod Bratunca.........

© Informer