Kolumna Dragutina Matanovića o Vidovdanu.

Vidovdan nije samo crkveni praznik, već dan od posebnog značaja za srpski nacionalni identitet. Naš kosovski zavet za budućnost, naš izbor mučeničke smrti za pravdu i pravoslavnu veru. Kosovski boj se odigrao 1389. na praznik Vidovdan na Kosovu polju nedaleko od Prištine. To je jedan od najsudbonosnijih događaja u celokupnoj srpskoj istoriji, kada je nakon smrti cara Dušana i raspada moćnog Srpskog carstva knez Lazar Hrebeljanović okupio vojsku da bi zaustavio prodor turskog sultana Murata I.

Te godine srpski narod je odabrao da se bori. Ne da trguje, ne da daje svoje žene u hareme, a decu u janičare, već da se bori! Ako treba i da pogine. Ali da u tom boju potuče i najjaču silu tog doba i na bojnom polju pogubi njenog sultana. Jedinog turskog sultana koji je ikada igde poginuo na polju boja.

Vidovdan je pobeda slobode nad ropstvom, patriotizma nad izdajom.

Na Vidovdan 1914. student Gavrilo Princip ubio je tiranina – nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika austrougarskog prestola u Sarajevu, centru Bosne i Hercegovine, koju je Beč anektirao 1908. godine.

I Slobodan Milošević je na Vidovdan 1989. održao čuveni govor na Gazimestanu, pred stotinama hiljada ljudi. Zato nije slučajno što su ga – po naredbi Zapada – petooktobarske srpske vlasti izručile antisrpskom Haškom tribunalu 12 godina kasnije. Ovo nelegalna i protivustavna odluka dosovaca bila je čin svesnog nacionalnog poniženja srpskog naroda.

Mogu da se razumeju nesrećne srpske porodice, prinuđene na danak u krvi koji su im nametnuli turski porobljivači. Ali je sasvim nerazumljiva........

© Informer