I onda krene, strašna ta mora. Pazite sad.

Sanjam, živim u Novoj Srbiji, revolucionarnoj. Studentska država, plenumska, profesorska. SKC naš, fakulteti naši, svi studiraju, svi doniraju, a akademika Kostića studenti tu i tamo i nahrane.

Šta ćeš veći dokaz da je društvo, kako kaže Kišjuhas, mnogo humanije, pravednije i bolje, nego da Jelena Obućina vodi Dnevnik, uz posebno odobrenje Plenuma, za svaku vest.

I polako se svi mi oduševljeno navikavamo da su na vlasti baš ti plenumi i zborovi, izabrani na plenumima i zborovima, na kojima su plenumi i zborovi imali pravo veta na sve kandidate koji nisu iz plenuma i zborova. Demokratski, skroz, ko drugi da bira, nego mladi, lepi i opasni, neće valjda ova stoka bezuba, talog društveni, nepismeni.

Prođe onda neko vreme, svako naučio da horski ponavlja da bolje države sada nema, na svetu, i red se u njoj zna, starešinstvo, i ko je tačno nadležan, pogotovo kada je o razgovaranju reč.

Dosta je bilo javašluka, kao u onoj državi, u kojoj niko nije bio nadležan, pa svi slobodno pričali, šta god su hteli.

Sada je sve jasno:

Hoćeš da razgovaraš, izvoli u Plenumsku kancelariju za odobravanje razgovora, podnesi molbu, pa da komisija odluči, trebaće joj par dana.

Sve kako treba, red je red, tako razmišljam, a onda mi padne na pamet, što se ja ne bih prijavio, uzoran sam građanin, dozvolu za razgovor da dobijem? Sa kim, o tom potom, prvo proceduru da poštujem, kažem sam sebi, pa se lepo sredim i uputim se na narečeno mesto. Dobar dan-dobar dan, izvolite, želite...

- Pa ja bih, molim lepo, da razgovaram. Ako može. Dozvolu da mi date.

- A donirali ste?, pita me lepa, plava glava iza šaltera, ženskog roda.

- Šta?

- Da li ste donirali? Za pokret? Studentski? Za budućnost? Mladost? Lepotu? Vidite koliko godina imate, valjda mladost podržavate!?

- Naravno, naravno, nego nisam stigao, a i nisam nešto pri parama...

- Revolucija, druže, ne trpi izgovore! Ili donirajte, ili put pod noge. Budućnost sigurno neće da vas čeka, uzvikne plava revolucionarka, a dosta sam ubeđen i da je, sebi u bradu, promrmljala - Drtino matora - ali to već ne smem da tvrdim, a i svedoka nemam.

- Pa jeste, ko će mene da čeka, odgovorim, i ja više sebi u bradu, pa dodam, sasvim razgovetno - a koliko, molim, ta donacija?

- Svako prema svojoj volji i mogućnostima, gospodine, pardon, druže.

- Deset? Evra?

- Vi nas vređate!

- Dvadeset? Nemam više.

- Druže! Revolucija košta! A vi štedite, zakidate! Da niste kontrarevolucionar? Reakcija?!

- Ne, ne nikako, negiram ja opake tvrdnje, mašem glavom i prevrćem po džepovima.

- Evo, 37 evra, to je sve što imam, i hiljadu dinara, primate valjda i ove metalne.

- Dobro, druže, dobro, revolucija vam zahvaljuje. I studenti. I plenumi... nego, zašto ste došli ovde, zaboravila sam.

- Po dozvolu, za razgovor.

- A, da, ali to morate da obavite na sajtu, tamo postoje obrasci, samo ih ispunite...

- Na sajtu?

- Da, da, sajt je plenumipluszborovitiktok.kom

I pazite, nije com, nego kom, kao komunizam, razumete, da?

- Ali ja sam došao, donirao...

- I revolucija vam zahvalila druže, nemojte da kukate, na sajt idite, sve će da bude kako treba.

Kad me fras nije strefio! Opet, šta ću, mladost kada zapovedi, mi starci nemamo šta da prigovaramo, bunimo se, cvilimo, nego ispunjavamo, odlučno i radosno.

Čak i kada je prilično mučno to sa upitnikom, kao da su te tri islednika dohvatila. Pa delju.

Ime i prezime, najpre, pa godina rođenja, žena, deca, škola, primanja, da li imaš dodatna primanja, stan, kvadratura, poseduješ li nakit, satove, slike, koja kola voziš, gde putuješ, rodbina da li je bogata, vikendicu imaš li, zemlju, koja ti je banka, broj kartice...majko mila, ovi baš hoće da me oderu, ali, opet, dozvola čeka, šta nego da ispunjavam, sve redom.

Onda pitanje: O čemu biste da razgovarate?

Odgovor: O pecanju.

Sa koliko osoba želite da razgovarate?

Odgovor: Nemam pojma, nisam još dobio dozvolu, pa nikoga nisam ni pitao. Možda sa samim sobom, osobe me nerviraju, uglavnom. Ali, ni sebe još nisam pitao, nemam dozvolu, te ne znam.

Koliko dugo bi trajao razgovor?

Odgovor: Ceo dan.

Da li bi bilo još tema.

Odgovor: Ne.

Da li ste donirali?

Odgovor: Jesam, kada sam bio na šalteru.

A na ovom sajtu?

Odgovor: Pa, nisam...

Javite se kada donirate, prijatan dan, bljesnu ekran i sajt se ugasi.

Šta da vam kažem. Donirao sam, ponovo sve ispunio, i posle sedam dana dobio poziv - da se javim na biološki fakultet, oni odlučuju o razgovoru o pecanju. Soba 234, drugi sprat, 16h.

Draga deca, tek se probudila, još su pila kafu za dugačkim stolom kada sam stigao. Rastezala se malo, zevala, a onda jedan, divan mladić, duža kosica, širok osmeh, zlatan zub, preuze stvar u svoje ruke, i lenjir koji je ležao na stolu, ispravi se, mahne lenjirom i ozbiljno pita:

- Izvolite? Želite?

- Dobar dan, pokorno se naklonim, stiskam kačket u šakama, sav sam kao znak pitanja, smeškam se usrdno - ja došao, po dozvolu.

- Dozvolu?

- Da za razgovor.

- O čemu?

- Pecanju, molim lepo.

- Donirali ste?

- Da, sve, i na sajtu, na šalteru, na ulazu u fakultet...

Momak na to podiže lenjir, pa kucnu po kutijici koja je stajala na stolu kraj njega, i osmehnu se, dražesno da........

© Informer