Krstovdan, koji smo proslavili pre nekoliko dana, upravo predstavlja podsetnik da se vera i identitet ne grade na sili, već na žrtvi, istrajnosti i odgovornosti. Krstovdan se praznuje u znak sećanja kada je sveti car Konstantin, nakon pobede, podigao krst umesto mača. Poruka zahvaljujući kojoj je srpski narod opstao kroz vekove – za trijumf nije potreban samo mač, nego vrednosti koje stoje iznad sile.

U istom duhu, u srpskom narodu oblikovala se i krsna slava, praznovanje svetitelja – zaštitnika porodice, kao jedinstveno nacionalno obeležje koje se kroz svetosavski poredak prenosilo s pokolenja na pokolenje. Događalo se kroz istoriju da su narodi asimilovani, kroz jezik, ime, ili su se stapali sa sličnim kulturama. Međutim, Srbe je upravo praznovanje krsne slave sačuvalo od nestanka i asimilacije. Kada su se menjale granice i vlasti, narodi i okupatori, ovaj dokaz identiteta ostajao je u kući. Van domašaja vlasti, u porodici – tamo gde je najteže da se izbriše nasleđe.

Tokom vekova pod Turcima, zabranjivano je gotovo sve što je u sebi nosilo obeležje nacionalne pripadnosti. Crkve su rušene, zvona su utihnula, ali narod opstao zahvaljujući porodičnom praznovanju slave, koja je uvrštena na UNESCO-vu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa kao unikatan simbol identiteta, nasleđa i porodičnih veza.

Dolaskom titoista na vlast 1945. srpska slava se ponovo našla na udaru. Mnogi su gubili posao, ili mogućnost napredovanja, jer se ne odriču „zaostalih običaja“. Posebne represije vršene su nad pravoslavnom crkvom, dok se porodično praznovanje svetitelja zabranjivalo – ne zbog borbe protiv religije, već zbog uništenja tradicije srpskog naroda. Srpske sveštenike su srpski komunisti jahali kao dokaz svoje privrženosti ideologiji brozovskog Kumrovca.

I danas se, gotovo po istoj matrici Osmanlija i komunista, samo u drugačijem obliku, vrši pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu. Sa istim ciljem – uništiti živo svedočanstvo kontinuiteta koji nijedna vlast i nijedan okupator nije uspeo da........

© Informer