Sigurno ste videli kako u Novom Sadu jedan mladi čovek krvnički udara nevinu ženu u glavu. Koliko je bilo atavističkog besa i ubilačke želje u tom njegovom udarcu. I zapitali ste se – ima li taj čovek majku, baku, sestru, devojku? Juče sam pisao da nasilje blokadera nije slučajno. Da iza pozornice njime upravljaju inostrani i domaći neprijatelji Srbije. Brutalno i po unapred napisanom scenariju.

Nije slučajan ni pokušaj obojene revolucije u Srbiji, na čemu se radi u poslednje dve godine. Kao što i nije slučajno uloženo preko 1,3 milijarde evra iz zapadnih centara moći samo u nevladin sektor.

Postoji jedna pravilnost u novijoj srpskoj istoriji – što su Srbi bliži tome da sami odlučuju o svojoj sudbini, to je više onih u regionu i Evropi koji to doživljavaju kao pretnju. A kada se ta pretnja personifikuje, danas u Srbiji u liku Aleksandra Vučića, više nije važno šta taj čovek zaista radi, kakve su mu namere, pa čak ni kakvi su mu rezultati. Važno je samo da bude uklonjen.

Istorijska opomena je sudbina vladike Nikolaja Velimirovića, koji je Drugi svetski rat proveo u nemačkom zatočeništvu, najpre u manastiru Vojlovica, a potom u koncentracionom logoru Dahau. Posle oslobođenja je otišao u Ameriku, gde je i umro, daleko od Srbije kojoj je posvetio život. Nasuprot njemu, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac rat je proveo nesmetano obavljajući svoju službu u zločinačkoj NDH, prećutno odobravajući genocid nad srpskim narodom. Posle rata, za razliku od Nikolaja, ostao je u Jugoslaviji i čak je na svečanoj tribini u Zagrebu u julu 1945. prisustvovao vojnoj........

© Informer