U večeri i noći nakon studentskog prikupljanja potpisa razmenjujem nade i strahove sa dvojicom naših ljudi koji su svoju univerzitetsku karijeru nastavili u SAD. Jedan zabrinuto javlja: „Čitam komentare čitalaca. Neki pišu da najavljenih štandova nema, da su potpisnici malobrojni, da su organizatori omanuli. Nadam se da su to botovi, bojim se da su razočarani savesni građani.“

Ohrabrujem ih reakcijama svojih ovdašnjih e-prijatelja. Prenosim im poruku jedne koleginice: „U Omoljici, kod Pančeva, gde je na izbore izlazilo oko 1.800 meštana, danas je sakupljeno preko 1.000 potpisa! Ovo nije reprezentativan uzorak, ali mnogo govori.“

Dodajem i potpuri komentara ostalih zemljaka, između ostalog: „Vidi, koliki god da je broj, ogroman je, a svakako će premašiti očekivanja, ali na kraju dana nije toliko važan, jer ne predstavlja broj mogućih glasova (on je višestruko veći), već sam „core“ onoga što je pobunjeno društvo.“

„Ono što je meni zanimljivo, čak i više od samog broja, jeste taj narativ koji se plasira kroz mreže — da ljudi možda ipak ne treba da potpisuju, da će taj spisak završiti u rukama SNS-a, sasvim sigurno, itd.“

„Pa naravno da će završiti. Nikome to nije sporno, niti je ikada bilo. Verujem da je svakome ko je potpisao to potpuno nebitno, što pokazuje jednu veoma značajnu stvar — a to je oslobađanje od straha. Mislim da je to izuzetno važno.“
„Uostalom, i treba da završi u njihovim rukama — moraće dosta dugo da ga pročešljavaju, s obzirom na to koliki će taj broj biti“.

„Ono što........

© Danas