Preda mnom Dunav, dobrano ukoso preko puta Gročanske ade, na vojvođanskoj strani.

Malecka uvala, zalivčić, retka šuma u zaleđu, voda na ivici nje, niže, voda koja se jedva pokreće, bezmalo u krug, s vremena na vreme lagano se mreška spojena s rekom. Nije žabokrečina, nije bara a nije ni matica. Jednostavno – zajedno s drvećem – prâvi tišak. Nirvana.

Mir, spokoj, stabilnost. Jedino, s vremena na vreme, slabi zvuci okoline. Ptice. Sloboda? Usamljenost? Traženje smisla, put do autentičnog sopstva? Radost ili/i tuga? Čežnja, bol. Proces preobražaja. Rečju, tišak nije područje romantike, već svakovrsnog suočavanja. I samosvojnog zrenja, nadahnnuća, obrisa prosvetljenja, čak. Naročito u praskozorje i u suton. Sjedinjavanje sa prirodom.

Gledam ujedno tok Dunava i taj božanstveni liman. Ne teče, ne odlazi. Kraj njega, ožive, (o)staju sećanja i osećanja. Obnavljaju se. S nebom, parčetom šljunkovite padine, po kojom travkom, drvećem.........

© Danas