U raspravama o izborima u Srbiji često se napravi jedna zamena teza: kao da postoje samo dve mogućnosti. Ili se bavimo političkom ponudom, biračima, kampanjom i rezultatom, ili se bavimo kontrolom izbora, zapisnicima, biračkim mestima i podacima. Ta podela je privlačna za novinski tekst, ali nije dobra za demokratiju.

Naravno da opozicija ne može pobediti samo pričom o kontroli izbora. Glasovi se ne osvajaju u Excel tabeli, niti se političko poverenje gradi samo analizom zapisnika. Opozicione stranke moraju da razgovaraju sa biračima, da pokažu svoje brojeve, da ponude političku energiju, organizaciju i uverljivost. Ako nemaju glasove, nijedan kontrolor, nijedan posmatrač i nijedan statističar neće ih izmisliti.

U tom delu nema potrebe za velikim sporom. Političke stranke moraju da rade politički posao. Nevladine organizacije, posmatrači, istraživači i stručnjaci ne mogu umesto njih voditi kampanju, graditi poverenje birača ili objašnjavati zašto bi neko trebalo da glasa za njih.

Ali iz toga ne sledi da je zahtev za otvorene izborne podatke sporedan, tehnički ili nevažan za naredne izbore. Upravo suprotno. On je jedan od prvih koraka ka tome da se izbori u Srbiji konačno pomere iz zone trajne sumnje u zonu javne proverljivosti.

U knjizi Forenzička analiza izbora: tehnički, pravni i politički aspekti ne tvrdim da su mašinski čitljivi podaci čarobno rešenje za sve probleme izbora u Srbiji. Niti tvrdim da će drugi format objave zapisnika rešiti medijsku dominaciju, pritiske na birače, zloupotrebu javnih resursa, funkcionersku kampanju ili nejednak tretman opozicije u hibridnom režimu.

Moja tvrdnja je drugačija: bez otvorenih, pravovremenih i proverljivih izbornih podataka teško je graditi bilo koji ozbiljan sistem odgovornosti. Ako rezultati po biračkim........

© Danas