Vedrana Rudan bi ovo nazvala pravim imenom. Ja ću pokušati: The Amy Winehouse Band je bully – shit. Bully, jer vrši nasilje nad našim ušima. Shit, jer ideja koju nam isporučuje je čist šit. Osim što nasilje nije u zvuku, već u tome što zvuk uopšte postoji. I osim što je šit uvek bio ono što je Ejmi znala da ponudi bolje od bilo koga. Ovo nije šit. Ovo je odsustvo šita, uglancano do sjaja.

Zvuk koji nam isporučuju je tehnički besprekoran, a ipak prazan, jer mu nedostaje nešto. Neko. Poput Ejmi. Sasvim je moguće da je to i sama Ejmi – Ejmi čiji glas vrisne kad je preplavljena, Ejmi koja se bije sa ljudima, Ejmi koja se smeje u facu ljudskom licemerju i psuje publiku. Poliva vas govnima, a vi tražite još. To je autentičnost. Nema cenu. I baš to nam tribute bendovi dokazuju, iako nas ubeđuju da rade suprotno: oni imaju cenu – karta, majica, pivo na šanku – ali, nemaju vrednost. Prodaju kopiju. Čuli smo je na ovogodišnjem Nišvillu. Čućete je i na Dorćol Platzu u septembru.

Njima je to jasno. Nama je to jasno. Svejedno se pravimo da nije, jer priznati to naglas znači priznati da smo platili da nas neko slaže u lice i da nam je to, iz nekog razloga, bilo potrebno.

Zato odlazimo na tribute nastupe. Zato se radujemo starim hitovima kao da su nove pesme. Zato smo počeli da pravimo AI psihoterapeute umesto da plaćamo prave. Isti mehanizam, samo druga industrija: psihoterapeut koji te gleda u oči i pamti da si prošli put plakala zbog majke – taj terapeut ne može stići do svih, ali........

© Danas