Sličnosti i razlike naše zemlje i jedne od najskupljih država na svetu

Nedavno sam na svom fejsbuk profilu objavila fotografiju žutih „šilja“ paprika iz samoposluge sa istaknutom cenom od 549 dinara po kilogramu. Moji prijatelji iz inostranstva reagovali su sa svojim informacijama i pratećim slikama, te je ispalo da je tog dana u Parizu kilogram istog povrća stajao 2,9 evra, u Torontu otprilike kao i kod nas, dok su u Grčkoj, konkretno, u Agija Trijadi, koštale jedan evro po kilogramu, koliko i paradajz.

A ovog teksta možda ne bi ni bilo da u danu kad pišem ove redove nisam prošla pored mini pijace ispred jednog novobeogradskog marketa i na tezgi ugledala trešnje po ceni od 900 dinara. Čudo se nije poslužio onim psihološkim trikom, pomislih, pa stavio 899 dinara. Čovek koji je tuda prolazio vodeći za ruku malu devojčicu, dobaci usput: Prijatelju, je l’ ih prodaješ i na komad?

I tokom mog kraćeg boravka, sredinom maja, na Severu Evrope, u Oslu, pogled mi se tu i tamo zaustavljao na cenama povrća izloženog ispred radnji. Kad sam se već uvalila u ono istraživanje evropskog tržišta povrća, da ga odradim kako valja, rekoh sebi, i isporučim svojim prijateljima na fejsu nove podatke.

U istočnom delu grada gde uglavnom žive doseljenici, kilogram paradajza prodavao se po ceni od 19,9 kruna, što iznosi 200 dinara, a na zapadu grada oko 500 dinara, dok su paprike koštale nešto više. A reč je o jednoj od najskupljih država na svetu. Dakle, po nečemu se ipak možemo uporediti s Norveškom. Po skupoći.

Ali, nije ovo samo priča o paradajzu i paprikama. Ovo je priča i o osmesima, o razlikama, i još ponečem. Primetila sam da se Norvežani smeše jedni drugima, kao i turistima. Mi se odavno ne osmehujemo na ulicama, u onim situacijama kada ti se pogled slučajno ukrsti sa nečijim. Ne znam da li smo se ikada i smešili u takvim prilikama. Ne računam skupove i proteste protiv režima,........

© Danas