Trenutno, troje ljudi je na ivici života i smrti. Nadstrešnica se klima nad njihovim glavama.

Majka, sa jedne strane, otac i sin sa druge. Majka u Beogradu, otac i sin u Novom Sadu. Maloletni sin.

Svo troje štrajkuju glađu i trajno urušavaju svoje zdravlje tražeći pravdu, u borbi za pravednije društvo. Naše društvo. U kojem svi mi živimo.

Kažu „stručnjaci“ ne mora podrška da se izražava u brojevima i fizičkim prisustvom.

Važnom je ono što je u našim srcima.

Verujem da u našim srcima nije bilo nikada da bi trebalo ubiti Bošnjaka, Hrvata ili kosovoskog Albanca. Samo zato što nisu Srbi. Ali, država, politička garnitura za koju je većinska Srbija glasala ih je pobila na stotine hiljada. Baš tada, kada je glasala za političke oce Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

Većinska Srbija je uvek glasala za ratne zločince i huškače od kada kao samostalna država postoji. Od početka devedesetih i raspada stare Jugoslavije.

Zoran Đinđić, streljani premijer, prevario ih je malo, uvalivši im Vojislava Koštunicu, političara kontinuiteta sa ratno-zločinačkom politikom, da smeni Slobodana........

© Danas