Isto je kao i prvog dana. Dana kada je krenula studentska revolucija za promenu režima Aleksandra Vučića. Euforično, lepo, sa zagrljajima i suzama radosnicama u očima. Ne jenjava bunt, kao što skeptici, „opečeni“ ishodima različitih pobuna i cinici procenjuju.

Za promenu režima političara koji je profitirao tokom ratova devedesetih, kada je slao naše tate, braću, muževe, stričeve i ujake…, na ratište, da ginu ili se kompromituju u ratne zločince, zbog ideologije njegovog političkog lidera – osuđenog ratnog zločinca – Vojislava Šešelja.

Reči da opišu tu odvratnost još nisu izmišljene. Reči koje su ubedile moje prijateljice i prijatelje, koleginice i kolege, familiju, da je opravdano ubistvo ljudi zbog drugačije nacinalnosti, političke pripadnosti…, da bi on dobio trosobni stan, tokom NATO bombardovanja 1999. godine, govornicu za Skupštinom Srbije, za kojom poziva na smrt „sto muslimana za jednog Srbina“.

To nije realno da se dogodilo, reći će mnogi, ali jeste, i nažalost – dogodilo se. Otuda i ovoliko suza, nadam se, dok se kroz gradove i sela kreću naša deca koja umesto opozicije, zarobljene u udobnom životu i privilegijama, odbijali su godinama unazad da krenu u takozvanu kampanju „od vrata do........

© Danas