Danas živimo u svetu u kojem je tehnološka udobnost zamenila svest o tome ko zapravo kontroliše naš novac. Većina građana veruje da proces plaćanja počinje i završava se u njihovoj lokalnoj banci. Istina je, međutim, radikalno drugačija: svaki put kada prislonite plastičnu karticu ili telefon na POS aparat, vi zapravo učestvujete u globalnoj operaciji čiji se centar upravljanja nalazi sa druge strane Atlantika.

Da bismo razumeli zašto države danas ubrzano grade sopstveno digitalno finansijsko oružje, moramo ogoliti putanju kojom je novac evoluirao – I usput izgubio deo svog državnog identiteta.

Račun koji tek stiže na naplatu: Bivši ambasador Slobodan Raković o strateškom partnerstvu Srbije i SAD

Račun koji tek stiže na naplatu: Bivši ambasador Slobodan Raković o strateškom partnerstvu Srbije i SAD

Od državnog novca do privatnog duga

Papirna novčanica u vašem džepu možda deluje običnije od aplikacije na telefonu, ali iza nje stoji nešto što nijedna privatna firma ne može da ponudi – garancija države. Za nju odgovara centralna banka, a njena vrednost traje dok god postoji država koja ju je izdala. Međutim, onog trenutka kada taj isti novac, radi bezbednosti i praktičnosti, deponujete na račun komercijalne banke, dešava se suštinski preokret.

Najjednostavnije rečeno: vi ste svoj sigurni državni novac dali privatnoj instituciji, a zauzvrat ste dobili potvrdu da vam ta banka duguje isti iznos. Zamislite da ste svoju rođenu kuću prepisali komšiji privatniku, pa od njega iznajmili sobu i postali podstanar u sopstvenoj kući. To više nije državni novac, nego privatan. Dok je sve u redu, problem ne postoji. Ali ako vlasnik zapadne u ozbiljne finansijske probleme, vi više niste gospodar svoje imovine, već poverilac koji čeka da mu dug bude vraćen.

Upravo tako funkcionišu bankarski depoziti. Ukoliko komercijalna banka propadne, vaša bezbednost je limitirana zakonskim okvirima. U Srbiji Agencija za osiguranje depozita garantuje povraćaj do 50.000 evra po deponentu, dok sve preko tog limita nestaje u stečajnoj masi. Plastična kartica, a danas I pametni telefon, nastali su samo kao tehnološki ključevi za trošenje tog nevidljivog, privatnog novca koji je zaključan kod bankara. No, ključna zamka ne leži u banci koja novac čuva, već u infrastrukturi preko koje se on prenosi.

Između deklaracija i detonacija: Autorski tekst bivšeg ambasadora o tome zašto je Evropi potreban novi Helsinki

Između deklaracija i detonacija: Autorski tekst bivšeg ambasadora o tome zašto je Evropi potreban novi Helsinki

Američki semafor na globalnom auto-putu

Komercijalne banke su samo magacini novca, ali digitalne auto-puteve i komunikacione mreže u najvećoj meri kontrolišu dve privatne američke korporacije – Visa i Mastercard.

Infrastruktura funkcioniše bez obzira na geografsku udaljenost kupca i prodavca. Kada na kasi prislonite karticu terminalu, poruka ne ostaje u vašoj banci na uglu ulice. Ona ulazi u globalnu mrežu za obradu plaćanja koja vodi pravo u kompjuterske centre u Sjedinjenim Američkim Državama. Dok čekate kratki zvučni signal na kasi, kroz mrežu proleti čitav niz provera: tamošnji sistem verifikuje karticu, šalje upit nazad u vašu matičnu banku da proveri stanje na računu, prima potvrdu, i tek nakon što centrala u Americi udari svoj digitalni pečat, transakcija biva odobrena. Sve to traje kraće nego što trepnete. Za........

© Danas