Pre duže od četvrt veka, u još toplim večerima rudarske varoši, tabanali smo moj tada petnaestogodišnji sin (ćerkama nisam dozvoljavao), naš komšija Mića i nastavnica klavira Olivera, čiji je sin bio bubnjar u prvom redu, a mi odmah iza njih.

Komšija Mića i ja smo u tom prednjem delu sve duže kolone bili jedine sede glave. Veče, uoči 5. oktobra, u prolasku Ulicom 3. oktobra, pozvao sam dve osobe sa osmatračnice – terase da nam se pridruže – odmahnule su rukom, a jedna od njih je pitala šta nam znači ona velika odvratna krpa (zastava Otpora), upravo razapeta na pročelju Doma kulture.

Sutradan, ulice su bile zakrčene pobedničkim slavljem, a dve pomenute osobe su išle sredinom ulice, slavodobitno tukući pesnicama nebo (kao kasnije Ovo, kome smo upravo izmakli stolicu) – a za nekoliko dana su te osobe postale direktori, zamenivši one koji su pobegli.

Moju je malenkost Demokratska stranka (profesor Ivašković) planirala za člana Skupštine, za deo grada Staro Selište, iako nisam prihvatio članstvo – njihovo, niti bilo koje drugo. Kada sam video imena mojih budućih „saboraca“, odustao sam odmah, a više njih su (ne samo pomenute osobe), kao kad rezervisti sa klupe posle utakmice slave pobedu iako ih trener nije uvodio, podelili uveliko slast pobede, uz razliku što bar nisu (kao rezervni igrači sa klupe) imali ni dres nevidljiv pod trenerkom.

Eto, u nedelju, dočekao sam opet kraj novom Zlu. Kraj u koji sam verovao, skromno mu pomažući osmogodišnjim oglašavanjem u ovom listu. Neću da pišem o bedastoćama koje mi je to pisanje donelo jer ne želim da tako sebi pridajem na značaju i učinku, počev od toga da su me se neki bliski ljudi odricali i osuđivali.

Za razliku od onoga ranije, ovaj sam kraj (kao očekivan i jedino izvestan) primio bez mnogo emocija, gotovo ravnodušno – možda je na to uticala i trećina života koja je u međuvremenu protekla – čak, sa izvesnom zabrinutošću jer sam još pre nekoliko godina napisao da posle Ovoga, sa onim što nam je iza Njega ostalo, može da se uhvati u koštac samo........

© Danas