Rođenjem i odrastanjem sam čvrsto vezan za zemlju. I te rane godine koje, kako starim, čine sve manji deo življenja, napunile su me slikama, mirisima i osećajima, čiji bi opis (da imam umeće pisanja i vladanja rečima) opravdao status uz ime na kraju teksta. I zato uvek, ma šta o tome pisao, iz teksta zvoni praznina.

Činjenica da od ove planete posedujem nekoliko hektara, da sam iz zemlje nikao, učinila je da naučim kako se zemlja brani. Znam slučajeve kada se zadnji brav iz štale izvodio zbog advokata u sporu najrođenijih oko pedlja zemlje šeste klase; znam za slučaj da je brat klao brata zbog preorane brazde. Ipak, priznajem da sam na neki način izneverio pretke: iz njiva topljenih njihovim čemerom i znojem iznikle su šikare i trnje – šume su sišle sa blagih kosa do kapija; ulaze u dvorišta, i možda će iz praga nići.

I moram da kažem da su u vremenu krize, praznih želudaca i plitkih džepova, i na moja vrata dolazili brojni kupci, a nisam prodao ni metar zemlje, uprkos gladnim očima moje dece, jer sam je za njih branio.

To znaju i žitelji velikog i Boru (rudniku) bliskog sela, koji su danima i nedeljama, po nevremenu i pretnjama, blokirali ulaz onima kojima nas je naša vlast (Ovo, što je oličava) nezakonski prodala – branili, pokušavajući da izbegnu sudbinu susednog sela, otkupljenog i raseljenog u nova staništa, uz rizik da i otud budu ponovo seljeni jer izvori kažu da će nestati i gradsko jezgro, sve do kružnog toka na kome stoji veliki pano sa godinom nastanka Borskog rudnika.

Kuće u tom selu još stoje, uglavnom netaknute i tamnih prozora – u jednu od njih moj zet svakodnevno ide jer u njoj samuju dva šarena mačeta, koji još tu imaju dom. Ne znam za koliko, ali će sve to prekriti, ne kao u........

© Danas