Odrastala sam osamdesetih godina u novosadskom naselju Liman * Ne znam kakvu funkciju ima sećanje, ali… * Za himnu razreda izabrali smo pesmu Ja sam rođen tamo na salašu * U vrtlogu vremena, sedim dva meseca u zatvorskom pritvoru na Klisi * Ne znam ni šta bi naš kum Mika Antić rekao na sve ovo …

Kako zamisliti vreme bez sećanja? Zašto se trudimo da nešto zaboravimo, a nešto da ne zaboravimo? Koja je funkcija sećanja i zaborava? To su pitanja koja postavljam na času kada krećem u januaru da predajem kulturu sećanja.

***
Sećam se kada sam i gde prvi put pročitala priču o Ignjatu i Olgi Pavlas, tragično stradalim Novosađanima u Raciji 1942. Bio je 8. mart neke 1981. Tata je već bio u penziji i radio honorarno kao urednik pozorišnog lista Srpskog narodnog pozorišta. Ja još nisam krenula u školu, pa me svaki dan vodio sa sobom na posao u tu veliku, belu mermernu zgradu, koju sam doživljavala kao ogromni lavirint. Trčala sam po hodnicima, gledala sve probe Žizele, krila se po garderobama, oblačila kostime, šminkala se sa glumcima, a kada su hteli da me drže na oku, dovodili su me u kancelariju slikara Radula Boškovića, gde sam dobijala papir i boje da crtam.

***
Dok sam ja žvrljala nešto svoje, Radule je crtao nešto za sutrašnji broj. Pitam ga šta crta i on mi bez reči pokaza malu grafiku, na kojoj sam samo videla dugu žensku kosu, koju mrsi voda. Pitam ko je to, a on mi bez reči doda neki papir i kaže : – To je ilustracija uz sutrašnji tekst tvoga tate, pročitaj… Tekst je nosio naslov Pismo gospođi Pavlas, umesto cveća na Vaš grob, povodom Dana žena.

***
Tata se obraćao Olgi, gospođi neobične lepote i ugleda, koja je izašla iz reda za pogubljenje na novosadskoj plaži Štrand i preko reda tražila da bude streljana i bačena u Dunav, sa svojim mužem, tog 23. januara 42. ne znajući da će naredba za prekid masakra stići samo 15 minuta kasnije. Radule je slikao njenu kosu umršenu u korenje vrba, tog proleća kada se Dunav otopio.

***

Ne znam kakvu funkciju ima sećanje, ali 35 godina kasnije, ja pišem knjigu Kada Bog zažmuri – o Novosadskoj raciji i bračnom paru Pavlas. Tri godine kasnije, toliko imam novih priča i svedočenja ljudi koji su pročitali moju prvu knjigu i ispričali mi ili me upoznali sa svojim bakama, tetkama, stričevima… koji supreživeli sve to o čemu pišem, da izlazi moja druga knjiga, koja se možda slučajno zove Pismo na šinama.

***
Odrastala sam osamdesetih godina u novosadskom naselju Liman, pored samog Dunava. Za dan oslobođenja grada 23. oktobra, dolazili su nam narodni heroji na čas, da nam pričaju i razgovaraju sa nama. Razredi su se tada zvali odeljenske zajednice i nosili su imena po nekom narodnom heroju. Naša zajednica je izglasala ime LJubinke Vitasović Lepinjice, mlade sremske partizanke koja je poginula 1943. na Fruškoj gori na Letenci, gde se i danas nalazi njen grob, a koji smo redovno posećivali sa učiteljicom.

***
Za himnu razreda izabrali smo pesmu Ja sam rođen tamo na salašu. Svaki čas počinjao je tako što naša učiteljica Dobrila stane u pozu dirigenta i mi svi zapevamo pesmu koja je bila poznata iz filma Salaš u malom ritu. Ono što svi moji prijatelji znaju, kad god mi se ukaže prilika da naručim neku pesmu kod tamburaša, ta je prva.

***
U vrtlogu vremena, sedim dva meseca u zatvorskom pritvoru na Klisi, a moja drugarica dovodi svoj ženski hor da nam peva pred kapijom zatvora. Čujem vuvuzele i pištaljke, čujem da nameštaju ozvučenje i čujem prve taktove te pesme. Dok se dvorištem razlegao glas meni nevidljivih ljudi koji pevaju pesmu moje odeljenske zajednice od pre 40 godina, držim se za srce i plačem u ćeliji.

***
Nisam sigurna šta bi moj tata, koji je sa 17 godina preživeo istu tu raciju u Novom Sadu, zahvaljujući kapi gimnazije Jovan Jovanović Zmaj,........

© Danas