Sećam se svojih prvih pesama * Sećam se očevih ptica, bakinih kolača i dedinih priča * Nepristajanje je počelo vrlo konkretno * Najbolji primer za to je borba u odbrani Šodroša * Tokom godina aktivizma tri „bitke“ mi ostaju posebno upečatljive * Godinu dana nakon hapšenja, opet stojimo pred sudom * Naša borba i dalje traje

Moj odnos prema prošlosti istovremeno je i trezven i nemiran. Sećanja bude mnoge uspomene – i one prijatne i one koje to nisu, ali su, hteli mi to ili ne, sastavni deo naših života. Prošlost – detinjstvo, tinejdžerski dani, naše odrastanje, čini nas onim što mi danas jesmo. Samo od nas zavisi, kako ćemo se i na koji način nositi sa tim, i da li će to uticati na nas da se, makar, potrudimo da budemo bolji ljudi od naše okoline u kojoj odrastaju i žive mlade generacije.
***
Kada se sećam detinjstva, ne vraćam se velikim događajima, već sitnicama koje su tada delovale obično, a danas znam da su bile presudne. Potičem iz radničke porodice, moji roditelji, Milan i LJiljana sve što imamo stvorili su svojim rukama. Sećam se dečije bezbrižnosti i onog osećaja da svega ima istovremeno i premalo i previše: i vremena, i slobode, i pitanja… Sećam se očevih ptica, bakinih kolača i dedinih priča.
***

Dedine priče o onom nesrećnom ratu u Bosni nisu bile ni herojske niti patetične. Deda Dragan je govorio i ponavljao uvek isto: – da rat uništava ljudske živote i da iza sebe ostavlja prazninu koju ništa ne može da popuni. Sećam se majčine rečenice „Čuvaj se“, koja nikada nije bila izraz straha, već sažeta životna lekcija – da svet nije bezazlen i da se iz njega ne sme bežati.
***
Sećam se svojih prvih pesama, nespretnih i naivnih, ali iskrenih. Sećam se dečijih problema koji su tada izgledali kao najveći na svetu i prvih trenutaka kada sam počeo da primećujem nepravdu oko sebe. Tada još nisam znao da to ima ime, ali sam osećao da svet nije podjednako blag prema svima.
***
Prva četiri razreda Osnovne škole sam završio u mom Slepčeviću, a preostala četiri u jednom obližnjem mestu. Srednja mi je bila Tehnička škola u Šapcu. To su bile godine u kojima su se književnost i politika polako, ali neumitno probijale u prvi plan mog interesovanja. Interesovanje za književnost i politiku raslo je toliko da je kulminiralo mojom odlukom da objavim zbirku poezije i upišem Filozofski fakultet u Novom Sadu. Ispostavilo se da je to bila jedna od najboljih odluka koju sam kao srednjoškolac doneo.
***
Studije u Novom Sadu i moj Filozofski fakultet za mene će zauvek ostati sinonim za slobodu, bunt i nepristajanje. To je bio prostor u kom se mislilo naglas, raspravljalo bez straha i u kojem je studentsko organizovanje imalo smisla samo ako je bilo autentično.
***
Nepristajanje je počelo vrlo konkretno – odbijanjem da se studentsko organizovanje kroz Studentski parlament svede na regrutni centar i mesto za lične karijere mladih „lidera“ režima, koji će kasnije dobiti i svoje pravo ime – ćaci.
***

Naše hapšenje je iscenirano kao teatar trećerazredne produkcije

Kasnije je čitava borba kulminirala blokiranjem nepoštenih izbornih procesa i petnaestodnevnom blokadom rektorata. Ta naša borba i dalje traje. Samo što je sada ulog veći. Branimo dostojanstvo naših profesora, našeg univerziteta i našeg društva. Branimo dostojanstvo slobode! Bilo je i trenutaka straha i sumnje, naročito noću, kada ostaneš sam sa pitanjem da li ćeš zbog svega što činiš izgubiti pravo na studije, posao, miran život…
***

Osnovni razlog zbog kog se danas građani i studenti organizuju nije apstraktna ideološka postavka, već vrlo konkretno iskustvo života u društvu u kojem vladajuće strukture sve otvorenije rade protiv interesa........

© Danas