Pišem, odnosno kucam ove redove uz povišenu temperaturu, što zbog virusa što zbog vesti o hapšenju studenata u Novom Pazaru.

Ne mogu da ne povežem tu vest o hapšenju mladih ljudi sa već univerzalnom optužbom o rušenju ustavnog poretka (u zemlji u kojoj se ustavni poredak svakodnevno ruši sa najvišeg mesta), sa govorom koji je predsednik svojih glasača u punom zanosu održao nekoliko dana ranije, nazivajući studente talibanima i crvenim kmerima koji će, ukoliko pobede u nekoj od opština u kojima se održavaju lokalni izbori, uvesti teror neviđenih razmera, streljati i silovati na ulicama mirnih srpskih gradića.

Poruka je poslata. Ne priča predsednik svojih glasača uzalud i tek tako – hapsi policijo studente za rušenje ustavnog poretka, a ako nema dokaza nije važno. Važno je da vest prostruji naslovnim stranama i u informativnim emisijama političko-propagandnih medija SNS-a, odnosno preciznije Aleksandra Vučića.

Ono što ne mogu da razumem, ma koliko se trudio, jeste zašto u tom mehanizmu održavanja bolesne ideje jednog čoveka da nekontrolisano vlada jednom zemljom učestvuje tako veliki broj ljudi – od onih koji se bogate (to donekle razumem, ne pravdam), do onih koji se brukaju hapseći svoje sugrađane ni krive ni dužne. Koja je razmera društvene bolesti jasno je valjda i ovima koji u tome učestvuju.

Verovatno i oni mogu videti razliku između studenata koji su nazvani talibanima i crvenim kmerima i kriminalaca iz........

© Danas