Koliko se od 1. novembra prošle godine sme živeti?

Ili, koja je pristojna količina životne bezbrižnosti u državi okupiranoj od strane poremećene i kriminalne manjine?

Sofi Šol je, dokazuju fotografije, samoubilačku borbu protiv nacista ponekad prekidala izletima u prirodu.

Ne bi me iznenadilo da je išla i u bioskop (gde je mogla da pokuša da skrene misli uz UFA operetu ili melodramu skandinavskog porekla).

Ja, recimo, već osam meseci to ne radim, osim jednom i uz škrgutanje zuba, kada su me pitali da li bih se na malom ekranu pravio pametan po pitanju igrane verzije „Snežane“ (pa sam, je li, morao i da je pogledam, a to se moglo samo u bioskopu).

Umoran od insistiranja na principu, pre mesec dana sam navodno podigao veto sa pisanja o filmovima sa redovnog repertoara, objašnjavajući to potrebom da se ostane normalnim dok bijemo očekivano dugačku bitku protiv mediokritetskog zla.

Pa eto, ni od tada me multipleksi nisu ugostili, jer beše Vidovdan, i režim opet testiraše od strane evropskih korporacijskih političara tolerisane granice ugnjetavanja življa što obitava van granica Licemerske Unije, i desiše se potom nove blokade, i studente i profesore nji’ove odane muškarci u uzanim majicama i helanka-farmerkama odvodiše, i u kom mračnom kazamatu sede i zubi i bubrezi da li na broju su im satima se ne znaše, i odakle ova epika pristigaše ko bi ga znao, ali slutim da ima veze sa onom potrebom da se ostane normalan…

A sledeća faza tek sledi, budući da se traže parlamentarni izbori čije raspisivanje –........

© Danas