U nedelju ujutru sam za trenutak izašao iz liste odabranih kanala da bih bacio kratki pogled na neprijateljeve aktivnosti.

Retko to radim, i obično se izlet završava nakon desetak sekundi, ali ovaj put sam srećom ili nesrećom uskočio u segment jutarnjeg programa u kojem su režimski parapravnik i režimski paranovinar hvalili lik i delo Lordana Zafranovića.

Naravno, tema je bila njegov film o Jasenovcu, i pretpostavljam da je Gaga Antonijević ljuto kršio prste pred televizorom.

„O meni nisu ovako lepo pričali“, verovatno je mrmljao u bradu, „Pa i ja sam neki značajni umetnik, majku mu. Dobro, opus mi objektivno nije baš kao njegov, ali ja sam na red da se istaknem došao osamdesetih, kada jugoslovenska država nije više toliko ulagala u kulturu. Eh, da sam imao veću podršku ne bih morao da pravim besmislice kao što je ‘Balkan Ekspres 2’ i posle toga zbrišem kod genocidnih kauboja iz razloga koji sada nisu toliko bitni, davno je bilo“.

Zezanje na stranu, sve u vezi sa Zafranovićem kao ovonedeljnim herojem srpskog kriminalnog režima jeste krajnje neprijatno.

Sam je kriv i pokušavam da ga razumem.

Pola svog života – dakle, dve trećine radnog veka – pokušavao je da stvori film o Jasenovcu, ispravno ga smatravši bitnim pre svega za hrvatsko društvo.

Setimo se, 1983. godine je snimio dokumentarni film „Krv i pepeo Jasenovca“, a ja ga dobro pamtim jer sam neke delove gledao na televiziji koju godinu kasnije pre nego što su me oterali na spavanje, ukoliko posle toga budem uopšte mogao da zaspim.

Dakle, nikakvog ćutanja o toj fabrici varvarskog ubijanja u Jugoslaviji nije bilo, da bi zatim Zafranović imao priliku da posmatra rađanje relativizacije zločina i bujanje ekstremne desnice u Hrvatskoj.

I u Srbiji, naravno, ali pristojnu osobu mora najviše proganjati korov u sopstvenom dvorištu.

Jedini i najbolji odgovor filmskog reditelja je mogao biti film, i igrana obrada teme Jasenovca je........

© Danas