Savremeni beogradski život ne samo što neguje već i podstiče naizgled paradoksalan odnos prema javnom prostoru. Dok se s jedne strane pune zidovi loše ispisanim žvrljotinama, koje svakako ne možemo nazvati grafitima, dotle se prazne žardinjere u kojima leži nevino cveće.

Što se tiče ispoljavanja agresije prema fasadama, to sam navikla da gledam. Istina, nije ranije bilo ovako dinamično – naškraba se pa se precrta pa se opet naškraba pa se prekreči pa se naškraba. Onda neko digne ruke te svedočanstvo loše pismenosti i nesigurne ruke nevešte pisanju ostane da nas upozorava na to gde smo stigli. Sećam se da mi je klijent jednog tatu majstora rekao da uvek postoji bar mali prostor na telu koji čeka neku novu tetovažu. Meni je mladić u stolici koja liči na zubarsku, i zbog toga nikako ne nudi ni zrno prijatnosti, izgledao namučeno i ne baš prisebno. No dobro, to je izraz mog odnosa prema telu. Tako je otprilike sa licem Beograda – uvek ima još jedan deo zida koji se može vandalizovati.

Dakle, žvrljotine........

© Danas