Mogu da pričaju šta hoće, ali zločin nikada ne zastareva, pa čak ni priča o njemu ne sme da bude smetnja u borbi protiv drugih oblika zla. Država Srbija prepuna je mračnih tajni, koje ne bi trebalo da budu tajne, a kamoli mračne, ali očigledno je svima do sada odgovaralo da takve stvari budu u zapećku kolektivne svesti, pa kada ih neki jeretik spomene – odmah bude proglašen za izdajnika.

Još jedna godišnjica je promakla, obeležiše je sitne jeretičke grupe – u koje spadaju pojedini novinari, umetnici, aktivisti, pripadnici akademske zajednice i drugi očigledno zaluđenici – a to je ona u kojoj, naravno, Srbija takođe nije učestvovala – masakr na Tuzlanskoj kapiji.

Prošlo je, ravno i okruglo, trideset godina otkako je artiljerijska granata u smrt odnela 71 osobu, a više od 150 osoba je ranjeno.

Faktografija kaže sledeće: za to zlodelo na Tuzlanskoj kapiji 25. maja 1995. godine, pravosnažno je osuđen Novak Đukić, bivši general Vojske Republike Srpske (VRS). Tog dana, u 20.55 časova, artiljerijska granata ispaljena s položaja VRS na planini Ozren pogodila je centar Tuzle, poznato okupljalište mladih, usmrtivši 71 osobu i ranivši više od 150.

Sud Bosne i Hercegovine (BiH) je 2009. osudio Đukića na 25 godina zatvora, ali je presuda poništena 2014. zbog proceduralnih razloga. U ponovljenom suđenju iste godine, Đukić je osuđen na 20 godina zatvora.

Međutim, čik pogodite šta se desilo, pre izdržavanja kazne, pod izgovorom lečenja, napustio je BiH, dabome, i otišao u svoju sigurnu kuću za zlikovce svih vrsta – Srbiju, gde se i danas nalazi na slobodi.

Masakr na Tuzlanskoj kapiji je simboličan primer kako se Srbija obračunava sa sopstvenom prošlošću. Pošto je ceo državni projekat ratnog vihora tokom devedesetih bio u svom........

© Danas