Postoje ratni zločini koje je jako teško opisati rečima, budući da tako nešto nije moguće objasniti na racionalan način. Prepuna je prošlost Srbije iz devedesetih takvih zlodela. Ako postoji takav kalendar, skoro svaki datum u njemu je obeležen crnom bojom.

Naime, 31. maja, u Prijedoru u Bosni i Hercegovini (BiH), ali svuda drugde gde ljudi imaju empatije i potrebe, obeležava se Dan belih traka. Taj dan je simbol kada je svih devet krugova inferna izronilo iz zemlje i progutalo poslednje atome ljudskosti na ovim prostorima. Te proklete ’92. godine, 30. aprila, Srpska demokratska stranka (SDS) uz pomoć Jugoslovenske narodne armije (JNA) nasilno je preuzela vlast u Prijedoru vojnim pučem. Prva odluka koju su doneli bila je da se otpuste svi zaposleni Hrvati i Bošnjaci.

Ubrzo zatim, već mesec dana kasnije, 31. maja, preko talasa Radio Prijedora, svim Bošnjacima i Hrvatima naređeno je da pokažu lojalnost novouspostavljenoj srpskoj vlasti. Kako? Tako što će okačiti bele čaršafe na prozore i balkone svojih kuća – kao signal predaje, pokornosti, pripadnosti kategoriji ostalih. A kada izlaze na ulicu, moraće da nose bele trake oko ruke.

Naređenje, koje će kasnije biti više puta ponovljeno, prvi put su pročitale spikerke Senija Džafić i Jadranka Vejo Račević, izgovarajući rečenice koje će zauvek ostati kao audio-zapis institucionalnog rasizma: „Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u potjeri za ovim ekstremistima.

Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvjesiti bijele zastave i na ruke staviti bijele trake. U protivnom, snosit će teške posljedice.“ Tog dana, grad Prijedor postao je još jedan kamenčić u velikosrpskom mozaiku strave i užasa.

Nažalost, na tom nacističkom obeležavanju ljudi........

© Danas