Već nedeljama ljudi ne prestaju da pričaju o tome kako bi trebalo i kod nas da se ponovi takozvani mađarski scenario u kojem će neki svesrpski Peter Mađar da smeni ovdašnji režim. Čak i kopredsednica Zeleno-levog fronta (ZLF) i narodna poslanica Biljana Đorđević kaže pre nekoliko dana kako ne bi bilo loše da imamo crnogorski scenario.

Naravno da su to primamljive i vrlo ljudske želje, da tuđe pobede učitamo i u ovu našu borbu protiv naprednjačke aždahe, ali one zaista suštinski nemaju veze jedna sa drugom. Dabome, nadahnjujuće je što je otišao njihov dugogodišnji ortak i saveznik u političkom trovanju Viktor Orban, kao što je nekoliko godina ranije sa vlasti sišao i pobednik svih ratova i tranzicija Milo Đukanović.

Ali ostaje gorko i čemerno pitanje šta se promenilo npr. u Crnoj Gori, da izuzmemo Mađarsku koja je još sveža? Jedna buržoaska frakcija sastavljena od hipstera, liberala, pravoslavnih krstaša i četnika smenila je drugu frakciju višedecenijskog kartela koji je žario i palio.

Ipak bih zadržao našu borbu u Srbiji dalje od toga, jer nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu i smrti šesnaestoro ljudi, ovde nije krenulo, setimo se, sa potrebom da se samo smeni režim Aleksandra Vučića, iako je taj cilj nedvosmisleno primaran. Tadašnja, u prvi mah, studentsko-prosvetarska pobuna izbila je kao erupcija duboko potisnutog nezadovoljstva sistemom koji proizvodi upravo takve tragedije kao svoju logičnu posledicu.

Budimo do kraja otvoreni prema sebi, ta nadstrešnica, na jednom vrlo simboličkom nivou, pala je pod teretom........

© Danas