Kada ministar prosvete kaže da je „obrazovanje usluga koja se prodaje na tržištu“, to nije samo nespretna formulacija. To je duboko pogrešno razumevanje pravne prirode obrazovanja i obaveza države. Razlika između prava i usluge nije semantička – ona je suštinska.

U savremenom međunarodnom pravu obrazovanje nije roba, niti puka delatnost koja se reguliše ponudom i tražnjom. Ono je ljudsko pravo. Još od člana 26 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, obrazovanje je definisano kao pravo svakog pojedinca. Ovo pravo je dalje razrađeno u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i, posebno precizno, u Konvenciji o pravima deteta. Države su se obavezale da obezbede besplatno i obavezno osnovno obrazovanje, dostupnost srednjeg i postepenu dostupnost visokog obrazovanja, uz punu jednakost šansi.

Ključna razlika između prava i usluge jeste u obavezi države. Ako je obrazovanje pravo, država je dužna da ga obezbedi. Ako je obrazovanje tržišna usluga, ono zavisi od platežne moći korisnika. Upravo je napuštanje „dobročinskog“ pristupa i prelazak na pristup zasnovan na ljudskim pravima bio jedan od najvećih civilizacijskih iskoraka krajem XX veka. Deca ne dobijaju obrazovanje zato što je država milosrdna ili zato što tržište procenjuje da je to isplativo. Deca imaju pravo na obrazovanje.

Međunarodno pravo je precizno definisalo šta to pravo podrazumeva. Obrazovanje mora biti dostupno bez diskriminacije, fizički i ekonomski pristupačno svakom detetu. Mora biti raspoloživo, bez skrivenih troškova, sa adekvatnom infrastrukturom i obučenim nastavnicima. Mora biti prihvatljivo, kvalitetno i usmereno na razvoj ličnosti, dostojanstvo i poštovanje ljudskih prava. I mora biti prilagodljivo, sposobno da odgovori na potrebe deteta i društva koje se menja. Ovi standardi nisu akademska konstrukcija, već operativni kriterijumi za procenu da li država ispunjava svoje obaveze.

Tržišna logika, međutim, polazi od drugačijih kriterijuma: efikasnosti, konkurentnosti, profita i potražnje. U takvom okviru, obrazovanje postaje diferencirano prema platežnoj moći, a kvalitet se vezuje za cenu. To je suprotno samoj suštini prava na obrazovanje, koje mora biti zasnovano na jednakosti.

Naravno da u jednoj pluralističkoj državi mogu postojati privatne škole i univerziteti. Međutim, postojanje privatnih aktera ne menja prirodu prava. Država ostaje krajnje odgovorna da obezbedi da svi – bez obzira na poreklo, imovinsko stanje, pol, invaliditet ili pripadnost manjini – imaju stvaran pristup kvalitetnom obrazovanju. Čak i kada deo sistema funkcioniše na komercijalnoj osnovi, država ne može preneti svoju odgovornost na tržište.

Svođenje obrazovanja na tržišnu uslugu ima ozbiljne posledice. Kada kvalitet postane funkcija cene, društvo se deli na one koji mogu da plate „bolje“ obrazovanje i one koji su upućeni na minimum. Javni sistem slabi jer se od škola očekuje da „posluju“ umesto da obrazuju. Fokus se pomera sa razvoja ličnosti i vrednosti na merljive i tržišno relevantne ishode. A ciljevi obrazovanja, prema Konvenciji o pravima deteta, uključuju razvoj poštovanja ljudskih prava, tolerancije, mira i uvažavanja različitosti. To nisu tržišne kategorije, već temeljne društvene vrednosti.

Krah obrazovanja je krah jednog naroda

Krah obrazovanja je krah jednog naroda

Srbija je ratifikovala sve ključne međunarodne ugovore koji garantuju pravo na obrazovanje, a Ustav Republike Srbije priznaje pravo na besplatno osnovno i srednje obrazovanje. Normativni okvir postoji. Ipak, problemi su dobro poznati: skriveni troškovi školovanja, nejednak pristup za decu iz siromašnih i ruralnih sredina, nedovoljno ulaganje u infrastrukturu, spor tempo reformi, nasilje u školama i nedovoljno ulaganje u nastavnike. Komitet za prava deteta Ujedinjenih nacija u više navrata je ukazivao Srbiji na potrebu povećanja budžetskih izdvajanja i unapređenja kvaliteta, posebno u korist najugroženijih grupa dece.

Ništa od toga ne sugeriše da je problem u „prevelikoj državnoj ulozi“. Naprotiv, problem je u nedovoljnoj političkoj volji da se međunarodne obaveze dosledno sprovode. Obrazovanje jeste povezano sa tržištem rada i doprinosi ekonomskom razvoju. Ali svoditi ga na funkciju tržišta znači zanemariti njegovu širu ulogu – u izgradnji demokratskog društva, u smanjenju siromaštva, u prevenciji nasilja i u jačanju društvene kohezije.

Država koja obrazovanje tretira kao robu rizikuje da izgubi iz vida da su deca, pre svega, nosioci prava, a ne korisnici usluga. Ako obrazovanje postane „usluga“, politike će se postepeno prilagođavati toj logici. A ako ostane ono što jeste – ljudsko pravo i javno dobro – država će morati da mu pristupa sa punom svešću o svojoj odgovornosti.

Dositej se prevrće u grobu: Obraćanje predsednika bilo je mučno slušati

Dositej se prevrće u grobu: Obraćanje predsednika bilo je mučno slušati

Obrazovanje nije roba. Ono je temelj razvoja, demokratije i dostojanstva svakog deteta. I kao takvo, ne može biti prepušteno zakonima tržišta. Država koja obrazovanje tretira kao robu rizikuje da izgubi iz vida da su deca, pre svega, nosioci prava, a ne korisnici usluga. Zato je važno da javni funkcioneri pažljivo biraju reči. Diskurs oblikuje politiku. Ako obrazovanje postane „usluga“, politike će se postepeno prilagođavati toj logici.

Zato, kao što je već rečeno, pitanje nije terminološko, već suštinsko. Obrazovanje nije proizvod koji se nudi kupcu, niti privilegija onih koji mogu da plate više. Ono je ustavno i međunarodno garantovano pravo svakog deteta i obaveza države koja se ne može preneti na tržište. Država može da reguliše tržište, ali pravo mora da garantuje.

U trenutku kada počnemo da govorimo o obrazovanju kao o usluzi, počinjemo da relativizujemo odgovornost za jednakost, kvalitet i dostojanstvo u školama. A to nije pitanje ideologije, već pitanje poštovanja prava. Ako zaboravimo da je obrazovanje temelj demokratskog društva, rizikujemo da tržište postane mera vrednosti znanja, a cena zamena za jednakost šansi. To bi bio ozbiljan korak unazad – ne samo u obrazovnoj politici, već u razumevanju same prirode države i njenih obaveza prema deci.

Autorka je profesorka međunarodnog javnog prava u penziji, članica UN Komiteta za prava deteta (2003-2009) i osnivačica Centra za prava deteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_72557659",{"video":"2396440","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Lični stavovi • 02.03.2026. 14:31 Metak koji je 12. marta pogodio Zorana nije ispaljen tog dana

Metak koji je 12. marta pogodio Zorana nije ispaljen tog dana

Svet • 04.03.2026. 00:01 UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Iran navodno izabrao sina Alija Hamneija za novog vrhovnog vođu (FOTO, VIDEO)

UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Iran navodno izabrao sina Alija Hamneija za novog vrhovnog vođu (FOTO, VIDEO)

Ekonomija • 02.03.2026. 16:29 Čadež: Hrvatska ponudila vize vozačima kamiona iz Srbije ako voze robu za tamošnje firme

Čadež: Hrvatska ponudila vize vozačima kamiona iz Srbije ako voze robu za tamošnje firme

Društvo • 02.03.2026. 17:20 Za deset dana ostao bez svrhe: Sat na Trgu republike simbol Beograda ili SNS

Za deset dana ostao bez svrhe: Sat na Trgu republike simbol Beograda ili SNS

Sport • 02.03.2026. 13:19 Grčki biznismen i predsednik Panatinaikosa Janakopulos tvrdi: "Ovo nije Treći svetski rat, već samo skretanje pažnje sa Epstinovih fajlova"

Grčki biznismen i predsednik Panatinaikosa Janakopulos tvrdi: "Ovo nije Treći svetski rat, već samo skretanje pažnje sa Epstinovih fajlova"

© Danas