Ove osebujne ličnosti setim se u zimske dane. Da li zbog nostalgije koja me obuzima u dane oko Nove godine, da li zbog snega koji me uvek asocira na Rusiju, ili ponajpre stoga što je njegov trnoviti put disidentstva počeo upravo u zimu 1965. godine.

Ta se zima produžila na početak marta. U Beogradu je bio veliki sneg, deca su se sankala po ulicama, radnici su morali lopatama da očiste sneg sa tribina i terena tada još novog stadiona Crvene zvezde kako bi bila odigrana revijalna utakmica ovog kluba sa reprezentacijom Sovjetskog Saveza.

Pred četrdeset hiljada posetilaca meč se završio nerešeno 2:2. Novine su pisale kako se planira da nehigijensko naselje Prokop bude raseljeno, kućice srušene a na tom mestu podignuta nova autobuska stanica. Tada je asistent na katedri za rusku književnost na Filozofskom fakultetu u Zadru krenuo sasvim drugačijim životnim stazama i bogazama nego što je očekivao.

Tog simpatičnog i žovijalnog čoveka imao sam čast da upoznam i satima sa njim razgovaram kada je već imao preko sedamdeset godina i kada mu se bližio konac životnog veka iako se na njemu pečat smrti uopšte nije primećivao.

Naprotiv. Posetio sam ga u njegovom stanu u podrumu jedne zgrade na Obilićevom vencu – ironijom nekom do zgrade u kojoj je pre rata i tokom okupacije bila smeštena Specijalna policija Uprave grada Beograda (zloglasna „Mansarda“) a posle rata ne manje zloglasni zatvor Ozne dok je ja pamtim kao zgradu studentskog restorana kolokvijalno nazvanog „Tri kostura“.

Leto moskovsko

Mihajlov se početkom 90-ih godina vratio iz SAD i povremeno bi učestvovao u političkom životu ali nikad upadljivo, kao da je shvatio da su njegovi ideali porušeni, propali u realizaciji za šta on krivicu nije snosio. Ličio mi je na neke tipove kod Dostojevskog – na naivnog člana ilegalnog kružoka koji se bori protiv carizma a biva iskorišćen i odbačen od strane bezdušno proračunatog manipulanta, nekog Verhovenskog.

Zadržao je u sebi, u onom simpatičnom smislu, nešto detinjasto, iz inostranstva se vratio sa gomilom nekakvih šašavih igračaka na navijanje kojima je ispunio čitav ormar. Na primer: nekakva zvrčka koja se besomučno vrti u krug i puca na sve strane.

Goste je posluživao izuzetno ljutom votkom sa hrenom (kako je izgovarao) koju je spravljao tako što bi sitno iseckane suve komadiće korena stavljao u bocu sa pićem. Za sebe je radije zadržavao metaxu. Gostu bi ponudio hercegovački rezani duvan nabavljen na Zelenom vencu i nikad lepšu cigaretu nisam popušio. Na stolu je stajao zemljani ćup do vrha pun čokoladica koje je tamanio.

Bio je to jedan od najplemenitijih ljudi koje sam upoznao. NJegovi pogledi na svet mogu se iščitati iz njegovih dela kakva su: Nenaučne misli, Planetarna svest, Domovina je sloboda… Mihajlov nije podržavao savremenu naučnu dogmu, koja je zamenila stare religiozne, o neprestanom usavršavanju čoveka i čovečanstva, o neprestanom........

© Danas