Sećam se svog prvog pisma čitaoca, a internet pamti i datum. Bio je 25. oktobar 2007. u 876. broju nedeljnika „Vreme“. Šest meseci pošto su pokojnom kolegi Dejanu Anastasijeviću stavili bombe na sims prozora sobe u kojoj je spavao sa suprugom.

„Pokušaj ubistva koji je ‘za svaku osudu’ ostao je, a po svoj prilici i ostaće, bez ikakve osude. To uostalom i nije za nekakve osude nevladinih organizacija i poštene inteligencije, nego za dugu, dugu, dugu i neudobnu robiju. Po mogućstvu u Zabeli kod Požarevca, rodnog mesta Predsednika“, napisao sam u pismu.

Vaš kolumnista je još onda, kao dvadesetogodišnjak, gajio zdravi lokalpatriotizam i zazivao investicije u Zabelu. To neumorno činim i sada – valja napraviti prostor za budući naprednjački tim-bilding, a konačno nešto uložiti u požarevački kraj. Nije fer da sve bude na plećima gastarbajtera.

Moj ferari kojeg nemam

I danas se sećam ponosa što se moje pismo pojavilo u „Vremenu“. Hej, valjalo je dobaciti dotle da redakcija, u probranih par pisama, uvrsti i tvoje.

Iznad pisma romantično stoji napomena da je stiglo „elektronskom poštom“. Mlađi možda ne znaju, ali u to doba nisu svi imali mejl. Fejsbuk je bio u povoju – u Beogradu je nalog imalo nas par stotina. Bilo je potpuno normalno da nekome, tek tako, pošalješ poruku da se upoznaš.

A pismo – danas relikt od........

© Danas