Čudna je pozicija nas, novinskih piskarala. Čak i kada vrtlog događaja usisa piskaralo, i kad izgubi distancu od zbivanja koju propisuje kodeks novinara, piskaralo ipak ostaje po strani, a ne u zbivanju samom.

Ne mora da donese odluku. Ne mora da napravi kompromis. Ne mora da zapuši nos. Mora samo da o tome piše ili govori, a to često čini sa uzvišice.

Najveća prednost pozicije je što se nema skin in the game. Odnosno, kako god da izgleda politička scena, ko god da je na vlasti, tebi, u teoriji, ni iz džepa ni u džep.

(Praksa je malko drukčija pa mnoge „kolege“ i mislioci opšte prakse pune džepove ako su na „pravoj“ strani, dok su neki drugi osuđeni na besparicu i hajku ako su na „pogrešnoj“.)

Odsustvo ličnog interesa trebalo bi da novinskom piskaralu daje slobodu da kritikuje ni po babu ni po stričevima, da bude obavezan samo istini i javnom interesu.

Paradoks je u tome što takva pozicija odvede u moralnu busiju pa se stvari ne posmatraju onakvim kakve jesu, nego onakvim kakve bi trebalo da budu (a nigde nisu takve). Na one o kojima pišemo – vlast, opoziciju, studente, bilo koga – primenjuju se kriterijumi anđeoske čistote pa svi ispadnu prljavi i nedovoljno dobri.
Na ova razmišljanja navelo me gostovanje Danila Mandića, sociologa, predavača na Harvardu, u podkastu Agelast. Poučno, neka čitateljka i čitalac poslušaju.

© Danas